Прошле недеље пласирана је информација да Влада Србије ради на нацрту новог Закона о приватизацији, којим ће се дефинисати услови за продају стратешких ресурса електропривреде, водопривреде и телекомуникација. Иако је из ресорног министарства ова информација демантована, поставља се питање: Да ли је то био пробни балон како би се испипао пулс јавности по питању приватизације пред формирање нове Владе и да ли ће Србија распордати стратешке државне ресурсе?
Доктор електротехничких наука Слободан Ружић рекао је да не верује да ће у скорије време доћи до продаје ресурса у државној својини, бар не енергетског сектора. „Мало је мања вероватноћа да ће тако бити и за телекомуникације, претпостављам да је приватизација ту извеснија, док за водне ресурсе такође не верујем да ће доћи до приватизације“, каже Ружић. Сличног става је и адвокат Бранко Павловић, који подсећа да је 2004. године основна идеја била да се од јавних предузећа направе високопрофитабилне компаније, па да тек онда Влада одлучује о њиховој даљој судбини. Иако је он лично против приватизације Телекома, сматра да је много важније да видимо шта тај систем треба да ради како би био ефикаснији. „Оно што знам је да се ван очију јавности припрема продаја свих операција Телекома у Црној Гори. Мислило се да је могуће директном погодбом продати цео Телеком, па се испоставило да не може. Када је реч о Електропривреди, мислим да постоје огромни проблем у руковођењу тим системом, такви да продаја није могућа, па све и кад би неко хтео да прода, имао би проблема да нађе купца“, објашњава Павловић. Слободан Ружић сматра да је ЕПС оптерећен бројним проблемима и наводи да основни проблем овог предузећа лежи у неквалификованим кадровима који њиме управљају, а које поставља држава. „Колико год да бих желео да Електропривреда остане у државном власништву и да видим ЕПС као балкански ЕДФ, не видим такве сигнале. Нити је ниво цена доведен на разуман економски ниво да би ЕПС могао да издваја за макар минимално улагање, нити су урађени минимални кораци у рационализацији пословања тог предузећа јер то претпоставља заиста професионалну управу у том предузећу и минимум политикантских утицаја на функционисање. Да не причамо о финансирању изборних кампања и извлачењу пара за разне намене“, каже Ружић. Адвокат Павловић подсећа да је 2005. године држава потписала да ће модернизовати све термоелектране у Србији како би се испунили сви, пре свега еколошки стандарди. Тај рок истиче 2018. године, а ми, како каже, до данас ништа нисмо урадили. „Ми смо уложили огроман новац, 70 милиона евра, у термоелектрану Свилајнца, а нисмо постигли тражене стандарде. Исто је у Костолцу, то су све катастрофални промашаји. Једанаест година ми не радимо ништа, а морамо да имамо огромна инвестициона улагања. Дакле, или ћемо да мењамо све котлове на свим термоелектранама, или ћемо да затворимо постојеће термоелектране и изградимо нове“, наводи Павловић. Када је реч о водопривредним системима, он сматра да су то ресурси које свакако не треба продавати, али подсећа да су сви извори минералне воде дати на концесије. „Пре продаје компанија која експлоатише воде закључи вишедеценијске уговоре о концесији, па онај ко то после купи купује и тај уговор заједно са капиталом. Питање је колико су дугачки ти уговори и колико ће се воде исцрпсти у том периоду. Што смо лоших потеза повукли повукли смо, овде сада треба стати и не треба продавати ресурсе, али то не значи да под тим плаштом треба да остане све како је сада, јер то није добро“, категоричан је Павловић. Извор: rs.sputniknews.com
