За масакр у Двору на Уни који се догодио на крају рата у јавности се није знало двадесет година. Онда се појавио документарни филм у коме сведоче дански војници, припадници Унпрофора и још неки актери. Тим филмом је несумњиво доказано да је у склањању од најезде хрватске војске бесомучно ликвидирана група недужних, не само цивила, него и тешких инвалида, међу којима су већина били душевни болесници, а они су се до „Олује” лечили у петрињској болници. Са хрватске стране стигли су захтеви да се филм преправи и дотле је тамо забрањен.
Филм који је приказан на РТС исповест је, пре свих, данског официра Јергена Голда кога је, као главнокомандујућег, годинама пекла савест због чињења, односно нечињења, у спречавању страдања болесних цивила који су били остављени у дворској школи. Ту су доспели у масовном повлачењу српског становништва са Баније према Босни где се видео спас од погибије.
У филму је о трагичним догађањима сведочила и дотадашња Петрињка Љубица Јањанин, а за „Политику” је изнела утиске о догађањима која су дубоко у њеном сећању и за које каже да не могу да се забораве.
„Цео дан од раног јутра Петриња је бесомучно гранатирана и народ је био престрашен. Осамнаестогодишња ћерка и ја нисмо имали превоз, а хтеле смо да одемо из града. Желеле смо да као и сви цивили одемо ван домета хрватске артиљерије. Као и у претходном рату, у НОБ-у, сви смо тежили да се повучемо на Шамарицу, нашу легендарну велику шуму у којој је народ увек налазио спас. У петрињској болници је била велика гужва, за пут се припремао један стари аутобус. Наш комшија лекар је рекао да можемо да уђемо, али да помогнемо у транспорту болесника који су већ били унутра.
Извор: Политика
