Правда

Пише: Александар Орлов У неку руку би се могло рећи и да је руска војна операција у Сирији почела да тиња. Очигледно је да контингент тренутно распоређен у Сирији није довољно јак да зада одлучујући ударац структури оружане опозиције. Ипак, укупна стратешка ситуација је врло сложена, имајући у виду да Сиријска армија нема довољно људства. Владине снаге предузимају одбрамбене мере, покушавајући да се укопају на релативно малом простору и нападају тамо где је то могуће. Свеједно, офанзивне операције сиријских трупа нису донеле велики напредак. А истовремено руски ваздушни корпус није довољно јак да извојује победу у овом рату. Потребне су десетине хиљада обучених и добро опремљених војника како би се заузели тако велики градови попут Раке и Алепа. Главни проблем је што нигде нема такве силе. Ирану недостаје довољно људи за било какве велике операције у Сирији, док се из Хезболаха већ цеди сува дреновина. У међувремену, Русија је у доста тешкој позицији услед међународне изолације и тренутне економске кризе. Стога све већи број експерата из ужег круга ургира код Путина да заустави подршку Сирији и оконча војну операцију у овој држави, чиме би се улога Русије сузила само на допремање оружја. Постоји веровање да би то дало значајан импулс за преговоре унутар оквира УН, што би САД омогућило да Асада замене прелазном владом у 2017. години. Опет, постоје и они који инсистирају на наставку руске војне операције, поготово у светлу недавних догађања у Турској, који су практично спречили Анкару за било какво мешање. Штавише, Реџеп Тајип Ердоган се у неку руку претворио у руској савезника након пропалог војног преврата. Оно што је још битније јесте што монархије Персијског залива више нису у могућности да јачају наоружану опозицију, што је натерало Ријад да потражи привремено решење конфликта, у коме би Башар ал Асад остао шеф државе. Свеједно, сви детаљи се морају узети у обзир пре доношења било какве одлуке о војној операцији у Сирији. Ако погледамо губитке Ирана и Хезболаха у Сирији, видећемо да је Техеран жртвовао више од 800 војника и потрошио више десетина милијарди долара за помоћ Дамаску. Хезболах је изгубио 1.700 својих бораца. Губици Русије се такође повећавају, а руски народ више није тако ентузијастичан као што је био пре подршке Башару ал Асаду, будући да се и Руска Федерације суочава са унутрашњим проблемима ових дана. Избори се приближавају у земљи која на плећима већ носи скандал око допинга на олимпијадама, што је нанело озбиљан ударац репутацији Москве. Постоји сумња да ће, уколико заврши у Белој кући, Хилари Клинтон свим могућим средствима настојати да збаци Асада, јачајући америчку војну интервенцију, а слабећи успешну руску операцију. Такође, требало би примити знању да је Саудијска Арабија Русији понудила финансијску помоћ и гаранције да ће Москва задржати утицај у региону у замену за Асада. Како се другачије може протумачити изјава министра спољних послова Саудијске Арабије Адела бин Ахмеда ал Џубеира, који је изјавио да је његова земља спремна да помогне Русији да постане велика сила на Блиском истоку, где би уживала исти утицај који је имао и Совјетски Савез. Главни саудијски дипломата је рекао да би за Русију било разумно да се приближи Саудијској Арабији, што би Русији донело приступ тржиштима Савета заливских земаља, где би направила озбиљне инвестиицје, уместо одлуке да помажу Асадовој власти. Адел бин Ахмед ал Џубеир убеђен је да су „Асадови дани одбројани“ и зато је ургирао у Москви да се договоре док не буде касно. Тешко је замислити Путина како прихвата пораз у Сирији. Он је већ створио имиџ неприкосновеног лидера који је Русији вратио светски утицај. Уколико Асадов режим падне, Русија ће изгубити своју једину војну базу у иностранству, а то је поморска база у Тартусу. Поред тога, колапс режима би са собом донео и катастрофалне последице у региону, јер би после пада Дамаска одмах уследио и пад власти у Техерану, као и распад ирачке државе. То је разлог због кога би Русија, уз подршку Ирана и Хезболаха, у Сирији могла да учини све како би избегла пораз, па чак и по цену заоштравања сукоба на потпуно новом и опаснијем нивоу. То значи да ће „чизме на терену“ (амерички еуфемизам за коришћење копнених снага (boots on the ground; прим прев.) помести све позиције радикалних терориста. Ипак, ситуација ће постати врло непредвидива кад руски војници почну да гину. Председник Путин је већ поменуо могућност даље војне ескалације, рекавши да Русија користи мали део свог арсенала и да постоје друге методе и начини који би се могли искористити уколико то буде потребно. За сада је једна ствар јасна: Кремљ је на опасној раскрсници у Сирији. Уколико покрене велику војну операцију, суочиће се са великим финансијским губицима, и то у светлу тренутне привредне кризе. Уколико напусти Сирију, показаће слабост, као и то да ће одлука о подршци Дамаска бити представљена као лош коцкарски потез. То би такође подразумевало губитак престижа и утицаја у арапском свету. Овај избор је екстремно тежак, али ће Путин пре или касније морати да бира. Извор: standard.rs/New Eastern Outlook