Правда

Пишу: Ненад Узелац, Сандра Давидовић У српским медијима недавно се појавио текст министра спољних послова Немачке, Франка Валтера Штајнмајера, који не крије да га је Брегзит ,,дубоко шокирао“, а да је ,,широм Европе изазвао жаљење, несигурност, разочарење“.

Након такве суморне оцене логичан је напор да МИП најутицајније чланице ЕУ искаже капацитет за вођство, оптимизам и отварање перспективе. У том смислу он, поред осталог, каже да ,,Европа извози стабилност и безбедност, на пример, на Западни Балкан“, те да је Европа, уз ангажовање ЕУ, остварила ,,најдужи период мира и стабилности до сада: 70 година“.

Није ли, ипак, министар Штајнмајер направио неке превиде?

Што се тиче извоза стабилности и безбедности на Западни Балкан, ЕУ и посебно Немачка, нису имале тако сјајну улогу, каква се чини министру Штајнмајеру. Током југословенске кризе 1991. – 1995. године, ЕУ и Немачка су охрабривале сецесије бивших југословенских република.

Чињено је то посебно преко Бадинтерове комисије која је деловала под окриљем ЕУ и која је унапред обећавала међународно признавање свакој БЈР која би се отцепила и поднела захтев за то. Штајнмајеров колега из тог доба – Ханс Дитрих Геншер – јавно је одбио писано упозорење тадашњег генералног секретара УН да се треба уздржати од пребрзог признавања Словеније и Хрватске јер би то могло довести до грађанског рата.

Геншер је, са конференције за штампу, одговорио генералном секретару УН да је Немачка то (признање) већ учинила!

Шта је потом уследило, свима је добро познато.

Још 1991. године из магацина бивше НДР су, преко Мађарске, лиферовани конвоји наоружања паравојсци Хрватске.

Немачки историчар, Ерих Шмит Еенбом, објашњава да је Клаус Дернер у име немачке Савезне обавештајне службе одржавао контакте са политичарима ових држава и припремао сецесију. Нико боље и прецизније није формулисао циљ тадашње немачке политике према СФР Југославији до Геншеровог наследника, Клауса Кинкела, који је 14. маја 1992. објаснио: „Морамо Србију да натерамо на колена“.

При крају грађанског рата, чланице Уније су следиле САД у агресији на Републику Српску и подршком операцији „Олуја“ 1995. године. На крају балканске трагедије, Немачка и друге чланице Европске уније следиле су САД у агресији на Србију (СР Југославију) у којој је коришћен низ забрањеног оружја, као и осиромашени уранијум.

У агресији је убијено преко 3500, а рањено преко 10 000 људи. У припреми НАТО агресије на Србију (СР Југославију) Немачка и чланице Европске уније, подржавајући САД, припремале су и пружале подршку терористичкој ОВК. Занимљиво је сведочење Шефа канцеларије ОЕБС-а на Косову и Метохији, Била Фокстена, који је 1998. признао да је ОВК била униформисана немачким униформама, а обучавала се у касарнама НАТО код Тибингена и у близини Бона и Нинберга.

Како у светлости изнетих чињеница разумети оцену Штајнмајера о извозу безбедности и стабилности на Западни Балкан?

Како објаснити чињенице да Балкан ни данас није стабилан, да лидери појединих земаља Западног Балкана износе јавне амбиције за новим прекрајањима граница, како објаснити чињеницу да се управо из неких земаља тог подручја регрутује позамашан број бораца Исламске државе, а да се нека подручја, на пример у Босни и Херцеговини, налазе под апсолутном контролом вехабија?

Упркос извозу безбедности и стабилности из ЕУ, Косово и Метохија је постало извозник вехабиста, терориста, и организованог међународног криминала. Јесу ли и такве појаве резултат извоза стабилности и безбедности из ЕУ, или су сасвим ,,аутохтоне“?

А што се тиче улоге ЕУ у извозу мира и стабилности у друге делове света, утисак је да је Штајнмајер превидео реалне ситуације, хаос, дезинтеграцију, стотине хиљада убијених и милионе избеглица из свих земаља у којима је ЕУ, преко НАТО-а, следећи стартегију САД, војно интервенисала – од Авганистана, преко Ирака, Сомалије, Сирије, до Малија и Либије.

На крају, да ли ЕУ, својом улогом у Украјини, санкцијама против Русије, повећавањем војних буџета и гомилањем трупа и војне технике на истоку, извози мир, или немир?

Помало збуњује и то што господин Штајнмајер, говорећи о ,,брегзиту“, све време заправо говори о целој Европи. У том контексту битна је европска безбедност за коју министар Штајнмајер каже да је не треба уско посматрати, повлачењем у оквире националног. Међутим, он сам сужава концепт европске безбедности, везујући је за оквир Уније.

После најновијих догађања, посебно после ерупције тероризма на европском тлу, неопходан је шири и комплекснији прилаз европској безбедности. Једини оквир у којем се најбоље може сагледавати европска безбедност јесте евроазијски оквир, од Лисабона до Владивостока, а тај оквир подразумева и северну Африку у коју је Европа толико током историје „извозила мир“.

Има ли господин Штајнмајер визију која кореспондира са данашњим реалностима или се он нехотице затвара, мада сам у тексту критикује сужени прилаз европској безбедности?

Догађаји у Паризу, Бриселу, Минхену и Ници који потресају Европу не уливају оптимизам којим зрачи министар Штајнмајер. Напротив, они Европу прожимају страхом и несигурношћу, приходом од ,,извоза мира“.

Управо због будућности Европе треба бити искрен према себи, па признати да је европски пројекат мира „окрњен“, а да је семе насиља, које се данас шири Европом, посејано од стране исте „извозом мира“ на Балкан деведесетих година прошлог века. Извор: fakti.org