Правда

Велики број оних који су били против идеологије социјализма и комунизма морали су да беже ван земље. Међу њима су били и они који су подржавали нацистичку идеологију пропалог система Независне Државе Хрватске. Чекали су време када ће се вратити и обновити "сан о Хрватској без Срба". "Олуја" се уз песме и славље обележава широм Хрватске, док је у Србији ово догађај још једног у низу страдања српског народа. Тако се Срби придружују Јеврејима, Јерменима и Ромима као народ који обележава датуме свог страдања и туге.

У време социјалистичког благостања људи нису много обраћали пажњу на прошлост и оно што се дешавало у мрачним угловима нестале хрватске фашистичке државе. Углавном су благостање и просперитет били главни стубови око којих се окретао просечан југославенски држављанин. Међутим негде тамо ван Југославије скупљало се незадовољство међу хрватским фашистима који су сањали да се врате и ако треба оружјем сруше "комунисте" и "четнике".

Устав бивше СФРЈ умногоме је кумовао догађајима који су касније требали да се одиграју. Он је донет нама далеке 1974.године када није ни било назанака да се нешто страшно спрема. Овај устав је уследио након "Хрватског прољећа", највећег проусташког националистичког и сецесионистичког покрета из 1971. године, када су Хрвати Србима већ почели да стављају до знања да им место није у Хрватској, и да они љубе своје "очеве домовине" мислећи на такозване хрватске Антуне (Анте Павелић, Анте Старчевић), и наравно данас им се придружује и Анте Готовина.

Устав је дао републикама већа права везана за одређивање система самоуправљања. Српске покрајине биле су изједначене са републикама по својим правима. По свему судећи Устав је указивао да се више ради о некој децентрализованој конфедерацији него федерацији, јер је републикама дато много више права као и могућности на самоопредељење и напуштање заједничке државе.

Ово је дало ветар у леђа усташкој емиграцији која је једва чекала Титову смрт и почетак деведесетих. Да би разбили Југославију била је потребна помоћ од припадника Усташког покрета из Европе, САД, Аустралије и Јужне Америке.

Запад је унапред знао кога ће подржати. Ватикан и папа Јован Павле ИИ су по природи ствари обезбедили подршку за хрватско питање од стране целог римокатоличког света. На страну нове хрватске независности стали су најватренији католици широм света. Многи су долазили као добровољци да се боре за нову НДХ. Међу њима је било доста франкофонских римокатолика, Ираца, Немаца, Аустријанаца, Пољака, добровољаца из Латинске Америке, затим "албанска браћа", итд.

Године 1989. уведен је вишепартијски систем којим су на површину испливале све националистичке и профашистичке идеје хрватског народа и власти. То је био добар знак за успон националистичког ХДЗ-а на челу са Фрањом Туђманом осведоченим борцем за "право Хрвата на свој дом".

Међутим подршка није била само усмена већ је била заснована на конструктивним напорима САД, Немачке, Велике Британије и других западних савезника да се једном за свагда реше "несврстане" Југославије.

Рат је почео 1991. и трајао до 1995. године када је закључен чувени Дејтонски споразум којим смо спасили и сачували Републику Српску.

Пре Дејтона, 4. августа ујутру отпочела је хрватска војно-полицијска операција "Олуја", са циљем етничког чишћења Срба са историјског простора Војне Крајине (Лика, Банија, Кордун, Славонија), где су Срби живели још у време Хабзбуршке монархије и где су обављали улогу заштитника-граничара тог истог Запада који је Србе решио још једном да сатанизује.

Све је почело чувеном афером "Шпегељ" или илегалним наоружавањем Хрватске што је био први и незаконити, тајни систем набавке наоружања за потребе чланова ХДЗ, ХОС и МУП-а Хрватске у јесен 1990. године. То се дешавало у доба када је Социјалистичка Република Хрватска била још увек саставни део Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Ова операција се дешавала у строгој тајности и далеко од очију јавности, јер се руководство СР Хрватске (Влада, Сабор и Председништво) припремало за рат односно за обрачун са српском популацијом и припадницима ЈНА у СР Хрватској . Виновниици ових илегалних радњи су само симболично кажњени.

План за акцију илегалног наоружавања у СР Хрватској сачињен је још у лето 1990. године, када је Влада СР Хрватске преко својих веза успоставила контакте на међународном тржишту оружја. Тада се Варшавски савез лета 1990. распадао, а уједно и његове земље чланице доживљавале су друштвено-економску трансформацију (прелазак из социјализма у капитализам).  Пао је и Берлински зид и десило се уједињење Немачке.

Тако је у источноевропским земљама због повлачења Црвене армије из држава чланица Варшавског пакта у СССР, остала велика количина наоружања. Акцију илегалне набавке оружја из источне Европе је водио бивши генерал ЈНА Мартин Шпегељ и министар полиције у Влади СР Хрватске Јосип Бољковац. Док је акцију илегалног наоружавања Хрватске са наоружањем из Аргентине, САД и Канаде водио Гојко Шушак.

Ипак све ово је било много пре саме Олује. Ко је финансирао, оружјем наоружао и помогао да хрватска војска надојена усташком идеологијом крвнички крене у "решавање" српског питања?

Након заустављања хрватско-муслиманског сукоба и потписивања Вашингтонског споразума, Хрватска је почела да се припрема за "Олују". Септембра 1994, Хрватска влада је уз одобрење Стејт департмента, потписала уговор, под именом "Демократски транзициони програм", с америчком војно-консултантском компанијом МПРИ (енгл. MPRI - Military Professional Resources Incorporated).Према овом споразуму, службеници ове фирме, коју је предводио пензионисани амерички генерал Карл Вуоно, су интензивно радили на обуци хрватске војске и официра у војном комплексу "Петар Зрињски" у западном делу Загреба, као и у многим другим гарнизонима.

Група грађана из Чикага, под називом "Крајинске жртве геноцида", тужила је суду у Илиноису компанију Л-3 Комуникејшнс јер је, како тврде, МПРИ (данас део холдинга Л-3) обучавао и опремао хрватске снаге, као и учествовао у планирању и спровођењу акције Олуја 1995. године.

На Брионима, у северном делу јадранске обале 31. јула 1995. одржан је састанак на коме су присуствовали Фрањо Туђман, председник Хрватске и хрватски генерали: Звонимир Червенко, Анте Готовина, Младен Маркач и Мирко Норац, као и главни планер операција Обавештајне службе Хрватске Давор Домазет, затим министар одбране Гојко Шушак и директор Хрватске обавештајне службе Мирослав Туђман. Сви они су били сложни у одлуци да Србе треба да истребе са подручија Крајине, а "Олуја" је ту до детаља прецизирана.

Пензионисани пуковник Хрватске, Анте Котромановић, је изјавио да су поред наведене фирме хрватској војсци у припреми акције "Олуја" помогли француски војни стручњаци, који су у Шепуринама код Задра, оснивали подофицирску школу и оспособљавали официрски кадар. Хрватске снаге обучаване су и од стране искусних америчких командоса који су имали богато искуство и били прекаљени борци на страним ратиштима. Овом податку треба додати и то да су и припадници чувене Легије странаца учествовали у реализацији "Олује". Један од њих био је и хрватски генерал Анте Готовина.

Дана 4. августа на православни празник Благе Марије у 4 часа после поноћи, америчке ваздухопловне снаге су бомбардовале два радара снага крајишких Срба, само пар сати пре почетка операције "Олуја". Овај чин је још више деморалисао Србе. У самој операцији је учествовало преко 138.500 хрватских војника. Иако су званично порицале умешаност у "Олуји", америчке снаге су активно подржавале ову операцију етничког чишћења. Америчка опрема је коришћена за ометање српских комуникација, тако да је командни сектор био потпуно одсечен.

Акција је почела нападом на тзв. секторе "Север" и "Југ" на фронту дугом 700 километара. Хрватске снаге пробиле су прве линије одбране Срба на 30 тактичких смерова у бјеловарском, загребачком, карловачком, госпићком и сплитском подручју. Дубина продора хрватских оружаних снага тада је већ била од 5 до 15 километара. Хрватске Четврта и Седма бригада су пробиле кроз српски фронт и убрзо заузеле Книн и већи део Далмације 5. августа.

Као велики успех првог дана акције, хрватска страна забележила је заузимање Светога Рока. Книн је већ био у окружењу а хрватске јединице неколико километара пред градом. Срби одговарају нападима на Сисак, Шибеник, Оточац, Госпић, Огулин...

Након операције, Република Српска Крајина више не постоји. Већина Срба, преко 250.000 људи - је била протерана.

У операцији "Олуја" учествовало је 138.500 припадника Хрватске војске, МУП и Хрватског већа одбране. Тим снагама су се, супротставиле српске снаге од око 31.000 војника. Подручје захваћено хрватском офанзивом напустило је готово целокупно српско становништво. Колоне избеглица на тракторима и другим пољопривредним возилима су преко подручја под контролом Републике Српске у западној и северној Босни кренуле ка Србији, изложене честим нападима хрватских снага. Извор: Медији