Наиме, читајући ових дана хрватску штампу, стичем утисак да је Хрватска и даље велики котао у којем се мешају и чврсто преплићу завере-уроте, стварне и замишљене, прави лавиринт од напуклих обавештајних и контраобавештајних огледала, који су осмислили они који сматрају обману као најубојитије оружје. И дође ми некако жао мог школског друга са загребачког Правног факултета Анта Нобила, изврсног адвоката који брани бивше шефове бивше Службе државне безбедности Хрватске и Југославије, Јосипа Перковића и Здравка Мустача, а који су у Високом земаљском суду у Минхену осуђени на доживотни затвор због помагања у убиству Стјепана Ђурековића 1982. у Немачкој, иначе бившег директора „Ине”. Немачки суд није прихватио тезу одбране да је Ђурековића убила југословенска војна служба, наводно због тога што је као директор „Ине” „одао немачкој служби БНД тајне локације складишта горива ЈНА. Па је због тога, а и због спознаје да је све у СФРЈ лажно, да се политичари и њихови синови богате, директор „Ине” Стјепан Ђурековић побегао у Немачку и прикључио се екстремној хрватској емиграцији. Од које је пола њих радило за хрватску Удбу и редовно цинкарило Ђурековића централи у Загребу, укључујући и једног од вођа екстремне хрватске емиграције Крунослава Пратеса, којег је немачки суд претходно већ осудио на доживотни затвор управо због убиства Ђурековића. Пошто је Пратес био један од најважнијих људи хрватске Удбе у Немачкој. Иначе, главни сведок на суђењу против бивших шефова хрватске и југословенске Удбе био је Винко Синдичић, агент хрватске Удбе, којег је одбрана покушала компромитовати тврдњом да је радио и за немачку БНД.
Случај Ђурековић заправо је врло једноставан. Ђурековић је био директор „Ине” у време када су два голема танкера са либијском нафтом, која је требало да се искрца на Крку, просто „нестала”. А „Ина” је нафту већ платила. Татини синови, који су тада радили у „Ини”, Вања Шпиљак и Мишо Броз у делу хрватске јавности били су главни осумњичени за „нестанак” танкера са нафтом. А друг Мика Шпиљак је био тада у политичком врху СФРЈ. Да ли се Ђурековић уплашио одговорности, знајући да су татини синови недодирљиви и због тога побегао у Немачку, или је одједном прогледао и увидео све мане СФРЈ, па одлучио да напусти велику плату и висок положај, све ради истине о недемократском режиму у СФРЈ, тешко је рећи. Углавном, у Немачкој је почео да у емигрантским новинама објављује „прљав веш” из домовине-отаџбине и некима је то засметало. Па је Ђурековић ликвидиран.
Но, суд у Немачкој знао је принципе рада југословенских тајних служби: свака републичка Удба обрачунавала се искључиво са емиграцијом из своје републике. То је одредио још Тито и тога су се службе стриктно држале. Чак и после распада СФРЈ одржао се џентлменски републички договор да републичке службе неће одавати имена агената других републичких служби у иностранству.
Суђење Перковићу и Мустачу показује да је хрватско друштво и 25 година после распада заједничке државе и даље опседнуто бившим тајним службама Југославије и Хрватске. Удба и Кос су кованице које се непрекидно врте хрватским медијима, сви су сумњиви да су били, или још су агенти тих служби. Заборављају у Хрватској да нити један генерал ЈНА није могао да добије чин генерала, а да није директно или индиректно сарађивао са војном Контраобавештајном службом, Косом. Сви су то прихватали, јер је систем био такав. И сви су пре пензионисања били велики Југословени, неки само Далматинци, или Загорци. Када се једног дана отворе све архиве ЈНА, каквих ће све ту бити дивних открића...
И сада мом колеги са факса Нобилу пребацују да, бранећи Перковића и Мустача, заправо, брани удбашки лоби у Хрватској, колумниста Марцел Хољевац, којег заједно са колумнистом Звонимиром Ходаком прво прочитам у десничарском листу „7 Дневно”, дакле Марцел удара с насловом „Хрватска демокрација, или Удба и синови”. Па Нобилу стално спочитавају да му је тата радио у хрватској Удби и да је он, Анте Нобило, био осамдесетих година тужилац на суђењу ратном злочинцу Андрији Артуковићу. Франциска Јурак пише у „7 Дневно” да је Здравко Мустач био главни заштитник Милошевића на Косову Пољу 1987. и разбијач албанских немира на Косову. Док Твртко Долић у истом листу цинично пише како је Алојзије Степинац заправо био британски агент 007, и „духовни дисидент Запада у Југославији”, да је Тито одлучио да се Степинцу суди, јер се Тито исповедио Степинцу и признао му да обожава Стаљина, да загребачки кардинал Бозанић треба рећи „не” католичкој канонизацији Југословена Алојзија Степинца, па предлаже да Степинац постане светац Српске православне цркве.
О да, нападају Нобила и да је конструисао легенду да је удбаш Перковић као клинац био министрант у цркви коју је дао да се сагради управо Степинац пре 1941. и да се Перковић у затвору стално моли и чита „Глас Концила”. Или је Удба хрватска судба?
Извор: Политика
