Правда

Пише: Рени Парсонс На крају је све претворено у стари амерички начин за вршење притиска; председник Барак Обама, председнички кандидат Хилари Клинтон, Демократска странка, цео политички естаблишмент и масовни медији ујединили су се против Путина у нечем што изгледа као припрема америчке јавности за рат са Русијом.

Рат је, на крају крајева, успешнији кад су људи пажљиво програмирани. На пример, од рата уморној америчкој јавности успешно се продаје прича да „бомбардујемо цивиле из хуманитарних разлога“. Ако је неопходно, ни мало хистерије ником неће нашкодити, али више од свега потребно је ефикасно навођење јавности да презире непријатеља. У конкретном случају Клинтонка је Путина дефинисала као непријатеља и личност која отеловљује злу реинкарнацију Адолфа Хитлера.

Што се тиче медија, Политико, некад сматран „либералним“ магазином, објавио је чланак под називом У Путиновом информативном рату, чији аутори су у вези са том темом потписали уносне уговоре. Да, то је исти онај Политико, који је тражио дозволу од ДНЦ да објави резултате страначких избора између Сандерса и Клинтонове. Лондонски Тајмс придружио се демонизацији Путина са неколико антируских чланака објављених током викенда, укључујући Путинов информативни рат, који је објављен 30. јула, након којег је уследио Путинов информативни рат против Америке у Волстрит журналу 31. јула. Пажљиво пратите ситуацију, јер ће се концепт Путиновог иформативног рата сигурно наставити.

У склопу напора да огорченост јавности доведе до одговарајућег ратнохушкачког нивоа, Асошиејтед прес је недавно објавио чланак за широку дистрибуцију под називом Клинтонова против Путина: Руска телевизија показује шта Кремљ мисли о њој. Вероватно је AP намеравао да мобилише америчку јавност да брани Хилари Клинтон.

Први параграф почиње уводом о томе како је цели Клинтонкин говор на којем је прихватила кандидатуру преношен уживо на руској националној телевизији. Ако неко чека дан кад ће Путинов говор бити преношен уживо на америчким телевизијима, нека заборави на тако нешто. Претпоставка почива на томе да се интелектуално лења америчка публика – у коју спада добар део либерала који су заборавили како се размишља – неће потрудити да се информише о догађањима у свету.

Након тога, у чланку AP следи серија тврдњи које својом иронијом заслепљују читаоца, као на пример:

„Гледаоцима је речено да Клинтонова види 'Русију као непријатеља и да јој се не може веровати' и 'конвенција демократа представља доказ да је америчка демократија илузија'. У тексту се наводи и да је Први канал представио Клинтонку 'као политичарку која себе ставља изнад закона, која настоји да победи по сваку цену и која је спремна да мења принципе у складу са политичком ситуацијом'.“

Ако је новинар AP писао са намером да масовно покрене америчку јавност да захтева правду („како се ти Руси усуђују да тако пишу о нашој Гал Хил“) – дебело се преварио.

Оно што новинар није поменуо је да се знатан број Американаца слаже са овим цитатима, укључујући и неке који – због смртног страха од Трампа – планирају да колективно запуше нос и гласају за Клинтонову. Новинар није поменуо да су Сандерсова и Трампова кампања добрим делом базиране на тим сентиментима, што је неочекивано намучило Клинтонову. То објашњава због чега је морала да прекрши сва правила да победи Трампа, кандидата који је, по свим стандардима, требао да буде мачији кашаљ.

Намигујући и климајући главом масовним медијима, Клинтонова је у недељу на Фокс њузу формализовала оптужбе да су „Руски обавештајци“ одговорни за хаковање сервера ДНЦ, и повезала свог противника Доналда Трампа са Владимиром Путином.

Користећи проблем процурелих мејлова ДНЦ као прилику да додатно удари на Путина, Клинтонова је у интервјуу за Фокс њуз истакла како „Знамо да су руске обавештајне службе хаковале ДНЦ, знамо да су наместили да велики део тих мејлова буде објављен и знамо да је Доналд Трамп показао врло проблематичну склоност да помогне Путину, да подржи Путина“.

Можда би било добро узвратно питање шта Клинтонова зна, како то зна и кад је сазнала. Ако постоје докази, због чега се оклева са њиховим изношењем пред америчку јавност? То би ипак захтевало предузимљивост, транспарентност и нешто истине. Доводећи у питање Трампову (којем дефинитивно не би нашкодило да обнови основне лекције) приврженост Уставу, не би ли Клинтонова као адвокат морала да разуме како пре оптужби треба изнети доказе?

Ово није први пут да Клинтонова лично напада Путина. Марта 2014. пред публиком са Универзитета у Калифорнији навела је да је „осетљив“ и да покушава да „ресовјетизује Европу, угрожавајући стабилност и мир на континенту“. Позивајући се на „руску агресију“, довољно је паметна да схвати разлику између заштите етничких Руса, вековима дубоко културно укорењених у Украјини и на Криму, са Хитлеровом инвазијом на Источну Европу.

Непристрасан посматрач може само да претпостави да је Клинтонова свесно искренула хронологију догађаја у Украјини, који су отпочели са – од Амерке подржаним – свргавањем демократски изабраног председника 22. фебруара 2014. Након тога је огромна већина Кримљана 16. марта гласала за уједињење са Русијом, након чега је 18. марта уследило легално присједињење кримског полуострва Русији. Шта је ту толико тешко разумети?

Захваљујући Клинтонкиним сталним дезинформационим кампањама, оптужбе за „руску агресију“ су сада у мејнстрим медијима и од стране чланова Конгреса – од којих многи свесно бирају да остану неинформисани – широко прихваћене и понављају се без осврта на доказе.

Враћајући се на интервју Фокс њузу, није могла да – уз вештачко гнушање – не дода како „сматра да изношење чињеница потеже озбиљно питање о руском мешању у наше изборе, у нашу демократију“. После је, као да смо сви преспавали догађаје па не можемо да одвојимо чињенице од фикције, додала: „Мислим да Трампово храбрење и хваљење Путина, и поред очигледних напора да свесно утиче на наше изборе, покреће питање националне безбедности“.

Да ли она не види да је „мешање у наше изборе, у нашу демократију“ управо оно што је ДНЦ урадила са кампањом Бернија Сандерса?

И како јој ниједан опрезни и посвећени члан тима није поставио питање због чега, ако су Руси и Путин већ намеравали да поремете америчке председничке изборе, нису кренули на Клинтонкине „поверљиве“ имејлове Стејт департмента, које је слала са приватног сервера и који су били предмет истраге FBI, са могућношћу покретања кривичне пријаве? Онда, опет, разумно је претпоставити да руске службе поседују те мејлове. Е то је прави национално-безбедносни проблем.

У својој жељи да додатно погорша америчко-руске односе, Клинтонова очигледно није стигла да се упозна са Стејт департментовим Протоколом за спољнополитичку службу модерних дипломата, тј. смерницама о правилима и процедурама дипломатског протокола (или се то можда на њу не односи?), али изгледа да није примила ни допис од директора националне обавештајне службе (DNI) Џејмса Клапера.

У неочекивано смиреном и интроспективном осврту на сензацију у вези са ДНЦ сервером и Русима, Клаперова изјава да је „помало затечен претеривањем у вези са овим“ и да су САД реагујући доспеле у „афективни режим“, звучала је као мирни глас разума. Клапер је додатно наговестио да „није спреман“ да Русију идентификује као хакера: „Мислим да још увек нисмо спремни да се коначно изјаснимо“.

Интересантно, Клапер је прокоментарисао да „сајбер напади нису превише различити од оног што се догађало током Хладног рата“, сугеришући да се просто ради о „другачијем модалитету“. Потом је предложио да би амерички народ „требало то да прихвати“ и „постане отпорнији“, јер су сајбер претње велики и дугорочни изазов. „Американци не би требало толико раздражљиво да реагују на сваки нови случај.“ Хмм... питам се коме је ово било упућено.

Другим речима, ми шпијунирамо њих, они шпијунирају нас – у љубави и рату све је дозвољено и постоји одређени кодекс части међу сајбер лоповима. Извор: standar.rs/counterpunch.org