Правда

Тај талас који је одмах ускомешао власт, армију, органе извршне власти и судски систем, на крају се докотрљао до средстава јавног информисања, школа и универзитета. Може се очекивати да ће ускоро доћи и до Цркве. Константинопољска патријаршија није најмасовније представништво хришћана у Турској, али због њене сопствене позиције и амбиција, по свему судећи, Анкара ће, ако већ није, свој усредсређени поглед усмерити на Фанар, и то међу првима. Још од времена Отоманске империје, у Турској су се историјски формирале околности тако да се од хришћана очекује повећана лојалност. А када се очекивања не оправдају, онда се то лоше завршава како лично за црквене достојанственике (устанак Етериста - грчки рат за независност), тако у најгорем случају и за целе народе (геноцид Јермена и Асираца). Аналитичар грчког Центра за међународне стратешке анализе КЕДИСА, Константинос Ефтимиу, нешто слично претпоставља и овог пута. По његовим речима, „јулски пуч“ обнажио је сложеност геополитичке битке између Запада и Истока. Како Црква учествује у тим играма и у чему је улога Константинопољске патријаршије? Није тешко претпоставити да Москва сматра да Запад контролише један од традиционално важних геополитичких центара у региону - Истанбул, пише он. Ако повежемо то да је у ноћи преврата патријарх Вартоломеј био у Словенији, а не у Истанбулу, све постаје сложеније. Познато је да су односи на линији Вартоломеј-Фетулах Гулен више од онога што ми претпостављамо. Са друге стране, контакти између Вартоломеја и Русије су ограничени. Отуда Ефтимиу сматра да се може извести следећи закључак: Ако је о неуспелом војном преврату турски председник Реџеп Ердоган сазнао од Руса, ако му је Москва доставила такве информације, онда се Русија фактички приближила „свом вечитом циљу - да оствари контролу над Васељенском патријаршијом у Константинопољу или да је преда Москви. Уз то, постоји и даљи циљ: Ако је Константинопољска патријаршија реално проевропски оријентисана, онда ће у том случају Русија имати могућност да преко Турске смањи улогу западне геополитичке игре у региону што ће постати „један од најопаснијих стратешких маневара после украјинске кризе“. Ефтимиу сматра да тако постаје јасно зашто су НАТО бродови „у циљу спречавања избегличке кризе“ дошли у Егејско море и после неколико година сурове економије за Атину, власти САД-а јасно указале да је неопходно значајно смањити обим грчког националног дуга - да Грчка постаје кључни елеменат за Запад да одржи равнотежу у региону. Шта у том случају чека Константинопољску патријаршију? Западни свет је познаје под именом „екуменистичка“, односно Васељенска, док за Турску републику она остаје „грчка“ и „истанбулска“ патријаршија. Неуспели покушај Фанара да 1920-их одигра улогу на страни Антанте и Атине, изазвао је депортацију већег дела његове пастве у Грчку. Данас, по неким проценама, од 250.000 хришћана у Турској, Константинопољској патријаршији припада не више од 3.000 људи. Ипак, Фанар је до сада могао да нуди Анкари ексклузивну услугу: Његове епархије и парохије налазе се по читавом свету. Док су турске власти на Блиском Истоку водиле самосталну политику, и није им била нарочито потребна додатна подршка Константинопољске патријаршије, на Западу - у САД-у и Европи, посебно у Немачкој, Аустрији и Француској - патријарх Вартоломеј иступао је као савезник европске интеграције Анкаре када се Турска декларисала за настојање да постане члан Европске уније. Таква Турска, коју током последњих године није толико симболизовао Ердоган колико премијер Ахмет Давутоглу, који је у мају ове године поднео оставку и своју земљу посвађао скоро са свим суседима стављајући улог на Западну Европу, могла је себи да дозволи Константинопољску патријаршију која је: а) покварила односе са Сиријцима у лику Антиохијске патријаршије која је оптужена због подршке председнику Сирије Башару Аасаду; б) игнорисала потребе једине православне Цркве у Закавказју - Грузијске; в) на Балкану предузимала контраверзне кораке који су изазвали напетост у односима између Српске и Румунске патријаршије, а такође вршила притисак и на Бугарску православну цркву; г) провокативно се понашала у Украјини у односу на Руску православну цркву и Украјинску православну цркву Московске патријаршије. Али, Турска сада излази из изолације коју су јој наметнули адепти искључиво прозападног курса и обликује нове правце у спољној политици. Такозвани „пријатељи“ Турске очекују од ње да западне у груби исламизам који се непријатељски односи према другој вери, пре свега хришћанској. Постоји шанса да се докаже погрешност таквих очекивања након што се другачије организује сарадња са хришћанима и престане да се ограничава само на Фанар. Судећи према последњим саопштењима, Анкара то схвата. Како преноси аустријска католичка информативна агенција КатхПрес, ових дана је амбасадор Турске у Ватикану, Мехмед Пачаџи, изјавио да његова земља, која је доживела побуну, рачуна на подршку Ватикана, помињући тим поводом „250 мученика демократије“ које су пучисти убили. Одговарајући на питање о могућој посредничкој улози 'Свете столице' у светлу „међународне критике председника Ердогана“, амбасадор је истакао да ако Ватикан иступа са иницијативом о помирењу, Турска ће то само поздравити. Што се тиче дела пута за Константинопољску патријаршију, по нашем мишљењу биће довољно ако Фанар почне да размишља на турском и грчком, а не на енглеском и немачком. У том случају постоји могућност да Константинопољска патријаршија постане обједињавајући елеменат Истанбулске цркве, прве међу једнакима, за све хришћанске заједнице у Турској - и православне Сиријце, и за православне из бившег Совјетског Савеза којима се још увек не посвећује пажња, и за Јерменску апостолску и католичку цркву и непосредно за саме католике потчињене Светој Столици. Питање је: колико ће се сам Фанар показати способним да уради домаћи задатак. У њему постоје различите снаге. Једне представља архиепископ Телмиски Јов, који је крајем јула ове године после учешћа на црквеним свечаностима у Кијеву, у интервјуу Верско-информативној служби Украјине дао спорну изјаву да је „територија Украјине канонска територија Константинопољске цркве“. То је изазвало збуњеност у РПЦ, у чије име је заменик председника Сектора за спољне односе Московске патријаршије, отац Николај Балашов, претпоставио „да покушај негирања легитимности уједињења Кијевске митрополије са Московском патријаршијом пре личи на новинарску фантазију него на одговорну изјаву православног јерарха“. Други, попут митрополита Пруског Елпидифора, делују одговорније. Можда се ради и о томе што митрополит треба да постане ректор богословије и института на острву Халки после усаглашавања свих питања. То подразумева блиску сарадњу са турским властима са којима испољавање дипломатије, уздржаности и деликатности доприноси успеху. Али, да ли ће нови курс бити успостављан под руководством патријарха Вартоломеја или његовог наследника - то ће показати само време. Извор: fakti.org