Правда

Пише: Љубан Каран Уз ризик да будем досадан, понављам оно што сам већ више пута рекао – није изненађење што Запад не реагује; изненађење ће бити ако јасно осуди те појаве. Запад, бар колико и ми, зна суштину усташког покрета и све о злочинима према Србима. Они су им скинули усташке и фашистичке униформе и опрали им крваве руке. Обавили су у вези са њима стотине хиљада саслушања и хиљаде истрага. Извор наших проблема је њихова давна одлука да резултате истрага не употребе за процесуирање и правду, него за уцене, обавештајне игре и прљаве послове својих обавештајних служби. Јер обавештајне службе су имале јасан задатак – тајна борба против комунистичких земаља. Страх од Совјетског Савеза и ширења комунизма на капиталистичке земље непосредно након Другог светског рата били су толики да се нису бирала средстава.

Зато је усташки покрет некритички прихваћен и ретуширан. Све време је био у функцији Запада, и ово данас су само последице таквог става. Наравно да они који су им помогли да створе овакву државу имају на њих потпуни утицај и могу да их обуздају мада ни они не могу да промене њихову усташку суштину. Зашто неће да их обуздају, то је право питање, а одговор се намеће сам по себи – или је у питању нови јак притисак на Србију кроз свестрана ометања напретка и све јачи војни притисак, или је у питању одлука да се иде на потпуну дестабилизацију и ескалацију сукоба на Балкану са основним циљем потпуног војног пораза Србије.

Већ ту се јавља проблем са обавештајним информацијама, јер је очито да они који воде српску политику још увек не знају шта Запад са нама стварно хоће и шта уствари хоће од нас. Не зна се поуздано ни докле је Запад спреман да иде у својим уценама и у којој мери стоји иза превртљивог и деструктивног понашања хрватског, бошњачког и албанског корпуса. Наравно да није свеједно да ли нас то ометају и узнемиравају суседи, са којима можемо да се равноправно носимо, или САД и НАТО.

Морамо знати, а не претпостављати, у којој мери је Запад спреман да прихвати усташки покрет у његовом изворном облику, а одговор нам могу дати само наше обавештајне институције. Тешко да нам одговор на то питање може дати обична дипломатија, зато што је увек увијена, двосмислена и недоречена. Јако је важно за вођење дугорочне политике да знамо, ако Запад тренутно и обузда усташка дивљања у Хрватској, да ли је то искрено и трајно или само привремено, са смишљеном намером да повремено пуштају ову неман са ланца и тако нас узнемиравају и ометају. Јер никоме у Србији више није свеједно и сви виде да је ђаво однео шалу – нови рат на Балкану је на прагу и припреме за агресију су при крају.

Утисак је да не знамо поуздано шта је све Запад обећао усташком покрету и колико та обећања задиру у интересе Србије. Када би то знали, било би много лакше одредити где смо и који је наш прави пут. Југословенске тајне службе су давно извршиле потпуни продор у усташке организације и тако предупредиле многе њихове терористичке намере. Тако, ако је изненађења и било, било га је релативно мало с обзиром на полудеценијски период њиговог терористичког деловања. Србија данас очито нема таквих могућности, и ту се нешто мора мењати. Сви центри који нас као државу и народ угрожавају морају бити обавештајно покривени иначе нам се лоше пише.

Има исувише примера како су западне обавештајне службе користиле усташки покрет за остварење својих обавештајних интереса и обавештајних дејстава против Југославије. Прва акција те врсте одиграла се непосредно након завршетка Другог светског рата под контролом енглеске обавештајне службе, коју је усташки покрет водио под кодним именом „10. травња“ (дан оснивања НДХ), а југословенска Озна је контраакцију водила под шифром „Гвардијан“ (црквењак). Комплетну акцију водио је усташки обавештајни официр Божидар Кавран. Акција „10. травња“ потпуно јее пропала а „Гвардијан“ била веома успешна. Озна је тада заробила стотињак најекстремнијих усташа, међу којима је био и Љубо Милош, кољач из Јасеновца, а и сам Кавран је заробљен и осуђен на смрт вешањем. Одакле пораженом и разбијеном усташком покрету снаге и средстава да организује тако велику и сложену терористичку акцију тада није било јасно, али данас јесте.

Усташка терористичка акција против СФРЈ вођена под кодним именом „Феникс“ (1972) такође не би могла бити изведена без сарадње са западним обавештајним службама и комплетне подршке – од обуке до логистике. Та акција требала је да покрене оно што се догодило 20 година касније. Радило се усташкој терористичкој групи од 19 терориста, која је обучена у Аустралији, опремљана у Немачкој и Аустрији, и из Аустрије убачена у Југославију. Неутралисана је противакцијом југословенских служби безбедности под шифром „Радуша“, кад је ликвидирано 15 терориста, а четворица заробљена. Тројица су осуђена на смрт, тако да је преживео само један – Лудвиг Павловић – који је осуђен на 20 година затвора јер је био малолетан. Данас се поуздано зна да убацивање терористичке групе у СФРЈ није била само усташка идеја него широка вишедеценијска тајна акција западних обавештајних служби у борби против комунистичких земаља.

Уосталом, зашто ићи у прошлост, када добар пример обавештајног, терористичког и субверзивног кориштења усташког покрета од западних служби имамо и данас. Добар пример је судски процес у Минхену, где је немачки БНД преко својих сарадника у усташком покрету набавио све потребне податке за суђење Јосипу Перковићу и Здравку Мустаћу. Ту се види како је Запад користио усташки покрет за компромитацију комунистичких држава и како су деловали уиграно, као старе екипе на сличним пословима. Падом комунизма та борба се претворила у акције против Русије и оних земаља које се не уклапају у систем НАТО. Наравно да је Србија због своје војне неутралности и пријатељских веза са Русијом на удару.

Западне обавештајне службе, увезане у систем НАТО, где, наравно, главну реч воде САД, овај судски процес или више судских процеса тог типа планирали су још пре почетка ратних дешавања у Хрватској. Циљ је био двоструки. Прво, таквим суђењима комунистичким кадровима требало је по завршетку рата потпуно елиминисати Туђманово лево крило ХДЗ а исфорсирати десно Шушково, јер је усташки покрет одавно инволвиран у обавештајни систем НАТО. Тако би имали потпуну контролу над овом новом државом, што се данас и догађа. Други циљ је стратегијски. Таква суђења су најмање суђења личностима. То су суђења комунистичким „режимима“, који се, генерално гледано, желе приказати као тоталитарни и изједначити са фашизмом. Тако капитализам постаје једини легалан систем.

Перковић и Мустаћ су били крајње важне личности које су западне обавештајне службе у реализацији свог плана разбијања Југославије успеле повезати са усташким покретом. То је било потпуно невероватно, али пресудно, да фукционери СДБ Хрватске и СФРЈ, који се везују за ликвидације усташких главешина по свету, одједном приступе том покрету или прихвате сарадњу с њима у истој странци (ХДЗ). У циљу повезивања и помирења, организовани су тајни састанци Перковића са усташама. Тако је организован сусрет Перковића са Николом Штедулом, на кога је наводно Перковић организовао атентат преко Винка Синдичића. Штедул је „опростио“ Перковићу и наставили су чврсту сарадњу на рушењу СФРЈ. Мустаћ се у својој издаји држао Туђмана и левог крила ХДЗ, а Перковић је потпуно ушао у усташки покрет. Радио је послове за Гојка Шушка и усташки део ХДЗ, а Шушак му је био гаранција и заштита.

Важан Перковићев посао током преотимања и прекомпновања хрватских безбедносних служби од ХДЗ био је да од усташа из емиграције које је предводио злогласни Никола Штедул, шеф усташке организације Хрватски државотворни покрет (ХДП), направи нове оперативце тајних служби. Тако је Шушак поставио Штедула за Перковићевог заменика у СИС (Сигурносно-информативна служба), а усташки терористи су добили службене легитимације са великим овлаштењима. Хрватски новинари су о томе написали: „Перковић је био потребан тек да би пробисвјете и вуцибатине научио прљавом занату“. У групи која је обучавана за обавештајно-безбедносне послове био је и Боже Вукушић, усташки емигрант из Немачке, прочелник Штедуловог ХДП за политичка и начелна питања. Он је у Хрватској организовао групу новообучених оперативаца – преквалификованих усташа, који су прегледали комплетне архиве и другу документацију СДБ Хрватске и селектиране податке доставили западним службама (БНД) за покретање судских процеса. И не само то, илегално су вршили отмице и саслушања неких бивших оперативаца СДБ Хрватске како би дошли до допунских података. За то је Вукушић формално оптужен у Хрватској, али никад није осуђен. Важно је да западним обавештајним службама никад није сметало то што је Вукушић декларисани усташа, усташки функционер и убица који је и сам извршио убиство из политичких разлога (убио је Јусуфа Татара под сумњом да је агент Удбе), и што је и данас прочелник почасног Блајбуршког вода, што је посебна почаст у усташком покрету. Значи, припадност и терористичка активност у усташком покрету на Западу није никаква компромитација.

Тако је Перковић својом издајом државе у којој је био поштована и уважена личност од великог поверења сам ископао јаму у коју је упао, надајући се да ће му због великих заслуга у рушењу СФРЈ и стварању нове Хрватске усташе све опростити. Ни он није схватио да је то пројекат Запада и да сви комунистички кадрови који су створили ХДЗ морају да оду: Јосип Перковић, Здравко Мустаћ, Јосип Бољковац, Јосип Манолић, као и генерали који су створили хрватску војску Антон Тус, Петар Стипетић, Имра Аготић и Мартин Шпегељ.

Ништа у ХДЗ што нема усташки педигре није могло да опстане. Урадили су своје, искоришћени су и морали су да оду. Нису у питању само суђења Перковићу и Мустаћу која су се одвијала у Намачкој. Са истим циљем компромитације комунистичког режима и уклањања комунистичких кадрова из ХДЗ вођени су судски процеси у Хрватској против Јосипа Манолића и Јосипа Бољковца за наводне злочине против заробљених усташа након Другог светског рата.

Озбиљне обавештајне службе, што западне свакако јесу, увек остављају могућност за наставак својих акција и активности. Тако је берлински дневник ТАЗ својевремено писао да је од 60-тих година најмање 30 Хрвата у егзилу устрељено, отровано или избодено. Значи истраге и суђења комунистичким режимима који су наводно ликвидирали своје политичке противнике по иностранству могу се наставити јер терористи и злочинци на Западу се воде као политички противници режима земаља из којих потичу.

И не само то, Јосип Перковић, као комунистички кадар, директно се везује за ликвидације неких усташких главешина који се нису могли уклопити у прокламовану политику и планове Запада током „Домовинског рата“. Спомиње се 16 ликвидација. Ликвидирани су они који нису могли да схвате неопходност сарадње са комунистичким кадровима у циљу стварања нове Хрватске. То су најчешће биле вође и фанатични екстремисти проусташких формација и самостални стрелци у Западној Херцеговини. Они су морали бити уклоњени јер су угрожавали и самог Туђмана и комплетну идеју. Тако су ликвидирани генерал ХВО Блаж Краљевић (дошао из Аустралије), Анте Параџик, допредседник Хрватске странке права, затим једини преживели из терористичке групе „Феникс“ Лудвиг Павловић, и, што је за усташе најважније, Миро Барешић највећи усташки терориста са својом терористичком групом. Хрватски новинар Маријан Мајсторовић (Фокус) написао је и ово: „Туђман и Шушак су знали зашта је Перковић способан и мислили су да, ако су његове услуге ваљале комунистима, ваљат ће и њима. Зар је чудно да се за Туђмана и Шушка па све до наших дана догађају убојства у удбашком стилу за које је на овај или онај начин везан Јосип Перковић“.

Терориста Миро Барешић, убица југословенског амбасадора Владимира Роловића, а коме су у Хрватској подигли споменик као највећем домољубу, страдао је од српске руке, јер га је наводно крајишким Србима издао Перковић. Он му је одобрио план акције и једини знао пут кретања ове групе на српској територији. Са њим су убијени терористи Здеслав Турић, Фране Бокановић и Миле Панџић. Овде је циљ да се бивши комунистички кадрови, међу којима и Перковић, прикажу као машине за убијање, као бездушни људи без савести, који су имали свој стил ликвидација као државни програм комунистичких режима. Западне обавештајне службе континуирано и упорно усташки покрет приказују као политичку жртву комунистичког режима. Тако њихова јавност постаје наклоњена злочинцима и убицама, а жртве постају кривци. Зато нема реакције са Запада, јер како да је буде када су усташе све време приказивали као политичке дисиденте и жртве тоталитарног комунистичког режима.

И овакве перфидне акције као што је суђење у Немачкој и тајне везе са усташким покретом у данашње време нема ко да раскринка и демаскира ако то не учине српске обавештајно-безбедносне службе. То мора да се учини не само због извртања и прекрајања историје него због будућности, јер усташки покрет је у својој најтврдокорнијој суштини антисрпски. То је смисао његовог постојања, а не амнтикомунизам. Антикомунизам и касније русофобија су суштина деловања западних обавештајних служби, у чије деловање се усташки покрет само уклопио остварујући своје антисрпске циљеве.

Значај обавештајних информација одавно не треба никоме објашњавати – од судбинске су важности. Јер, ако унапред знате шта ће вас снаћи, то се у доброј мери може предупредити. То посебно важи пред агресију и у рату, али и у миру. Ако противник има информације, а ми не, то је као да нам види карте у партији покера, а ми његове не видимо.

У модерном рату се обавештајним информацијама придаје толики значај да га сматрају четвртом димензијом ратних дејстава. Нема више дводимензионалног рата – трећа димензија су ваздушна дејства а четврта обавештајна. Да ли је Србија спремна за такав рат, који јој може бити наметнут? Наша неспремност била би изазов и подстицај за агресора. Најава испоруке ракетног система „бук“ и ловаца МИГ-29 из Русије мења наше могућности одбране и дејстава у трећој димензији, и то је одлична вест за Србију и најјачи фактор одвраћања агресора. Али шта је са четвртом димензијом – обавештајном? Према степену угрожености, Србија би требало да има најмоћнију обавештајну службу у региону, а утисак је да смо међу слабијима.

Обавештајне информације су у миру потребне колико и у рату, јер се данас једна врста невидљивог рата води непрекидно – специјалини рат и специјална дејства. Иако он није видљив, последице његовог разорног деловања итекако јесу. Те последице Србија итекако осећа. Јасно је да недостатак обавештајних информација може директно да утиче на судбину земље ако се опасности по земљу не уоче и не спрече на време.

Добар пример тога шта значи информација су Турска и збивања у тој земљи. Једна обична информација која може стати у једну реченицу – да ће у Турској бити покренут пуч – одредила је судбину једне тако велике земље, а импликације се већ преносе ван Турске. Нема бољег примера како само једна информација мења геостратешку слику Европе и света. Није сад битно како је Ердоган до информације дошао, да ли преко своје обавештајне службе или су му информацију уступили Руси, како се у јавности шпекулише. Важно је да је стигла на време и променила будућност Турске, Европе а, по свему судећи, и НАТО.

Није ова српска влада вишеструко ослабила наш обавештајно-безбедносни систем. Зна се ко је то урадио и када, јер нису нам они уништили само ефикасно оружје и смањили војну ефикасност него и ефикасност обавештајно-безбедносног система. Разним „реорганизацијама“, непотребним спутавањем офанзивне продорности и контраобавештајне ефикасности и честим нападима на службе да су радиле или да раде незаконито слабили су систем под паролом да Србија нема непријатеља и да је све то непотребно. Зато није чудо да наш политички врх често доживљава изненађења на регионалном нивоу, и то се више не може третирати као случајност или пролазна слабост. Недостатак квалитетних информација се константно осећа.

Било би добро да се мање претпоставља и нагађа, а да се више зна шта ће учинити друга страна у било каквим преговорима или договорима. Били би у предности ако унапред знамо да ли наши преговори и договори имају сврху или су унапред пропали. Ако нема квалитетних информација, тада нагађамо и често непотребно расипамо енергију и испуњавамо договорене обавезе док друга страна занемарује договорено. Губи се време, новац и темпо, а све због недостатка обавештајних података.

Обавештајни рад није јефтин, али га се нико не одриче. Како димензионисати обавештајну службу Србије, није баш једноставно дефинисати. Хајде да кажемо да је нормално да свака држава има обавештајну службу примерену својој величини. Зашто онда постоје предимензионисане или тотално ослабљене? Ослабљену обавештају службу може да има држава коју ништа не угрожава и која нема никаквих претензија ван својих граница, као, на пример, Швајцарска иако се и ту ситуација мења због тероризма. Ако мала држава има предимензионисан, мегаломански и скуп обавештајни апарат – иза тога увек стоје или велика угроженост (као например Израела) или агресивна политика и територијалне претензије (као например Албанија а у последње време и Хрватска).

Нисам случајно ставио Хрватску за пример предимензионисане обавештајне службе са агресивним намерама. Њихов садашњи државни врх и државни апарат су на време схватли значај обавештајно-безбедносних служби. Нису хтели и нису смели да започну планирани грађански рат, док потпуно нису овладали обавештајно-безбедносним системом Хрватске преко Јосипа Перковића и Здравка Мустаћа, који су издали своје службе и приступили ХДЗ. Да нису то урадили, овакве Хрватске не би ни било. По тој инерцији, како су ове службе преузели, тако су их непрестано јачали да би постале јаке и моћне. Све то за нас не би било важно да нису усмерене искључиво према Србији и Србима уопште.

Зато ће и Србија морати да учини нешто по том питању, јер полако улазимо у сферу веома угрожених земаља. Угрожени смо и на локалном, и на регионалном, и на глобалном нивоу. Сведоци смо широких, планских и дугорочних подривачких акција против Србије, за које сазнајемо током реализације. Шансе да се супроставимо и одбранимо биће нам много веће ако њихове намере и планове знамо унапред.

Да би се направио ефикасан и поуздан обавештајно-безбедносни систем, потребно је време. То је дугорочан и неизвестан посао, који захтева честе корекције и прилагођавања, али да се у тај посао мора кренути, више није спорно. Пракса показује да се у сложеним, опасним и неизвесним временима много брже постижу завидни успеси и на обавештајном и на контраобавештајном плану. Могуће због тога што се тада много озбиљније приступа послу и оперативци су спремни на појачане активности и ризике. Чињеница је да, што будемо имали ефикаснији обавештајно-безбедносни систем, бићемо сигурнији, а политички врх ће много лакше и лежерније одлучивати уз пуну сигурност да су им одлуке праве и најбоље за Србију, без страха да могу начинити тешке и судбинске грешке. Извор: standard.rs