Пројекат „Оркан” развијан је још у СФРЈ, првобитно је замишљен као дванаестоцевни лансер на камиону ФАП-а. Склопљени „оркани” коришћени су на ратиштима бивше Југославије и нису превезени у Србију, па су овдашњи стручњаци искористили расположиво знање и компоненте да би оруђе истог калибра и домета направили у новом облику. Четири лансирне цеви и пратећа опрема монтирани су на „зил”, који је раније служио као лансер за „луне”, ракете земља-земља, које су повучене из употребе, јер нису довољно прецизне по савременим схватањима.
Да би се у случају потребе успешно извршили задаци у одбрани земље, ради се на осавремењавању и развоју оруђа и муниције. „Савремени тренд у свету је увођење самоходних артиљеријских оруђа. У завршној фази је опитовање домаћег система СОРА, калибра 152 милиметра. Топ је постављен на камион ФАП-а, али реч је о савременом оруђу опремљеном џи-пи-есом и аутоматским пуњачем којим ће руковати трочлана посада”, објашњава пуковник Стојковић.Осим тога, ради се на развоју артиљеријске муниције већег домета, па и оне самонавођене; припадници бригаде су активно укључени у те активности. Конструишу се и муниција посебне намене, савремени упаљачи и системи за управљање ватром. 
Србија нема полигон на коме би могла да се обаве гађања „орканом” на максималном домету, али су домаћи стручњаци конструисали такозвану уметнуту цев. Она омогућава да се са „оркана” лансира мања ракета калибра 128 милиметара, која се иначе користи за вишецевни лансер ракета „огањ”.
„Оркан” је само једно од оруђа из арсенала Мешовите артиљеријске бригаде стациониране у нишкој касарни „Мија Станимировић”. Оно „мешовита” стоји у називу због тога што је јединица опремљена класичном артиљеријом и поменутим ракетним системима.
– Јединица је, током организационих промена у војсци, формирана 2007. године. Та одлука донета је у складу са потребама савременог ратовања, било је јасно да смо имали превише артиљеријских оруђа, међу којима је било и оних неперспективних. Артиљерија постоји и у другим бригадама Копнене војске, али најмоћнија средства су груписана код нас, а наша зона одговорности је практично цела Србија – каже пуковник Звонко Стојковић, командант Мешовите артиљеријске бригаде.
Јединица наставља традиције 203. Мешовите артиљеријске бригаде, која је била стационирана у Алексинцу. Ова бригада учествовала је у рату почетком деведесетих година, а током НАТО агресије 1999. године, давали су артиљеријску подршку другим јединицама на Косову и Метохији и обезбеђивали су границу према Македонији и Бугарској. Јединица је одликована Орденом ратне заставе трећег степена. – Мешовита артиљеријска бригада међу првим јединицама завршила је процес професионализације, већина војника је из Ниша и Алексинца, има их наравно и из других места. Професионални војници запошљавају се након што одслуже добровољни војни рок у центрима за обуку, где се упознају и са артиљеријским и ракетним оруђима – објашњава пуковник Стојковић.
Припадници јединице редовно су ангажовани у Копненој зони безбедности, али не са својим моћним оруђима већ ове задатке обављају само са личним наоружањем, патролирајући дуж административне линије према Косову и Метохији. Задужени су за базу Голема Чука код Бујановца, где бораве у сменама од по три недеље.
– Развијамо цивилно-војну сарадњу, наши лекари обилазе удаљена села, помагали смо у уређењу јавних простора у Нишу, а учествовали смо и у гашењу великог пожара на отвореном простору у Гаџином Хану – истиче пуковник Стојковић. Извор: Политика
