И тада се руководство Републике Српске спремало да распише референдум, мада не исти као овај садашњи. Тада се радило о референдуму о Суду и Тужилаштву БиХ, „институцијама“ специјализованим да суде само једном народу – погодите ком – и то мимо изворног Дејтона. Тада је Вучић употребио маневар сличан овогодишњем. Под плаштом „забринутости“, Вучић је фактички подрио позицију Републике Српске. Ево шта је изјавио после састанка са председником Српске Милорадом Додиком 17. јула 2015:
„Иако нисам на отворен начин постављао то питање (тј. питање референдума о Суду и Тужилаштву БиХ – прим. аут.) ради се о сувереноj одлуци РС. Замолио сам у име Србиjе да само jош jедном размотре одлуку. Захвалан сам што поштуjе то виђење Србиjе за коjе мислим да jе у овом тренутку целовито свеобухватно и озбиљно“.http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/repriza-vuciceve-zasede-za-republiku-srpsku/#_edn3
Само пар дана касније, у интервјуу за Политику, Вучић је још више отворио карте и појачао притисак на Српску:
„Видели сте да сам замолио нашег пријатеља Милорада Додика да још једанпут размотри своју одлуку о референдуму. Иако разумем његове аргументе, цена је сувише висока“.
Фактички, Вучић се ставио на страну западних сила и њиховог притиска на Републику Српску, и Додик је био на крају приморан да одустане од референдума. А пошто није било референдума о Суду и Тужилаштву БиХ, онда је свега четири месеца касније – ваљда у знак захвалности Вучићу што је „смирио ситуацију“ – Уставни суд БиХ оценио неуставним Дан Републике Српске, који се прославља сваког 9. јануара, у част проглашења Републике српског народа Босне и Херцеговине од стране Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини 9.1.1992. године. А та пресуда – донета од стране двојице муслиманских и тројице страних судија – и јесте повод за предстојећи референдум о Дану Републике Српске, који је Народна скупштина Републике Српске расписала за 25. септембар 2016.
Још једна подударност – и прошле и ове године Руска Федерација дала је принципијелну подршку одржавању референдума. У јулу 2015. руски амбасадор у БиХ Петар Иванцов изјавио је да „нико не треба да игнорише став Републике Српске у вези са референдумом о Суду и Тужилаштву БиХ“, да „грађани Српске осјећају да су ограничена њихова права и слободе гарантоване Уставом и да имају разлоге за незадовољство због неефикасних и неадекватних судских и правних органа БиХ, што признају и представници међународне заједнице“, да „Русију забрињавају изјаве појединих утицајних представника међународне заједнице који отворено пријете изолацијом Републике Српске, да „дијалог значи прецизно комуницирање несагласних страна у вези са одређеним питањима, а не ситуацију када једна од њих диктира своје захтјеве другој“, и да је „Руска Федерација, као један од гаранта Оквирног мировног споразума, спремна да помаже у тражењу прихватљивих рјешења за осјетљива питања“.
Ове године, прецизније 23. августа, Иванцов је за РТРС поновио став Русије да Република Српска у складу са законом има право на референдум, овог пута о Дану Републике:
„Ми не сматрамо да је жеља једног народа да изрази своју вољу, по питању које он сматра од великог значаја, ван закона“.
А само неколико дана касније, 30. августа, Русија је издвојила мишљење о тексту заједничке изјаве Управног одбора Савета за спровођење мира у БиХ о најављеном референдуму о Дану Републике,односно није се придружила оштрој осуди референдума од стране првенствено западних сила и тражењу да се од њега одустане:
„Нисмо подржали текст заједничке изјаве јер се у њему само прети и осуђује. Сматрам да се до решења проблема који постоји може доћи, пре свега, дијалогом“, рекао је Иванцов после седнице Савета.
За разлику од Иванцова, реакција Вучића – а и Николића – после изјаве Савета за спровођење мира, била је у складу са претходном Вучићевом најавом: сазван је састанак свих српских лидера из Републике Српске за четвртак, 1. септембар, „како би се размотрила актуелна ситуација и евентуални даљи кораци“.http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/repriza-vuciceve-zasede-za-republiku-srpsku/#_edn10 Ово иако Високи представник још увек није покушао да забрани одржавање референдума.
Да је Вучић само био једнако чврст као што је то била званична Русија (чврстина Додика, Жељке Цвијановић, па и Младена Иванића по овом питању је у Вучићевом случају незамислива) – имали би данас другачију ситуацију, битно повољнију за Републику Српску и српски корпус уопште. Западни фактор који се шверцује под називом „међународна заједница“ унапред би знао да је суочен са монолитним ставом три фактора – Српске, Србије и Русије. Међутим, охрабреном наговештајем Вучићевог попуштања, западном фактору је било много лакше да изађе са радикалним, оштрим ставом, знајући колико је тешко за Бањалуку да доноси одлуке којима се јавно супротставља Београд. Али такође знајући и да Русија неће себе стављати у глупу позицију да буде „већа Србија“ од званичне Србије.
Апсолутно нема оправдања за овакво Вучићево понашање, поготово у светлу храброг и непоколебљивог понашања српских прекодринских лидера, који су недвосмислено изјављивали током протеклих седмица да ће референдум сигурно бити одржан, и да су и право и правда на њиховој, односно српској страни, што су и поновили после става Савета (Додик: „Не занима ме ПИК и његова саопштења“; Жељка Цвијановић: „Грађани Српске имају право да се изјашњавају о сваком питању за које цијене да је важно за њих или за Републику Српску и поручила да им то право нико не може одузети”). Зашто Србија није изашла са овако јасним, принципијелним ставом? Да није можда Србија у тежем положају од Републике Српске? Да није можда Србија та која има 6 пута мање становништва, да није можда она та над којом виси Дамоклов мач Високог представника и Савета за спровођење мира, да није она та чија је војска и формално укинута?
Чак и да, којим случајем, званична Србија на крају ипак подржи Републику Српску и расписани референдум, остао би горак укус колебања и пукотина у ономе што је требало и морало да буде јединствен фронт, око питања које се тиче самих принципа демократије којој је Запад наводно привржен – права на референдум. Но, зашто би, са Вучићевог становишта, Срби у Републици Српској били бољи од Срба са Косова и Метохије, које је Вучић мртав ладан избацио из правног поретка сопствене земље посредством тзв. Бриселског споразума?
Одустајање од референдума у Републици Српској – у одсуству фактичког поништавања забране прославе Дана Републике Српске – представљало би озбиљан ударац на њен легитимитет, унутрашњу кохезију, самопоуздање и статус. Исто тако штетно било би отворено или једва прикривено неслагање званичне Србије и Републике Српске по овом питању. У сваком случају, Република Српска нема избор него да се бори за темељ свог државног идентитета, на сваки доступан начин. А на нама у Србији је да јој помогнемо. Са властима, без њих или упркос њима.
Извор: Фонд стратешке културе
