Једна ромска девојчица, која је рођена са тешким деформитетом стопала и која је прве године свог живота провела у дому у Звечанској улици, данас живи у Шведској, захваљујући томе што њеним новим родитељима није било битно ни њено етничко порекло ни чињеница да има физички хендикеп.
Судбина је хтела и да четворо деце из Србије са дијагнозом Дауновог синдрома постану браћа и сестре у Америци – све њих је усвојила породица која је одлучила да свом биолошком детету подари другаре за игру и тако оплемени њихово детињство.
Ово су само неки од малишана са тешким физичким и развојним проблемима које нико није желео да усвоји у нашој земљи и који већ неколико година живе широм Европе и Америке.
Статистика Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања сведочи да је од почетка ове године девет малишана пронашло своје нове родитеље изван граница наше земље – у протеклих десет година укупно 143 детета из Србије нашло је усвојитеље у иностранству, а највећи број њих добио је шведске, америчке и канадске пасоше.
– С обзиром на то да Конвенција о правима детета истиче да дете има право да буде збринуто у земљи порекла и да треба да се одгаја у духу своје вере и нације, постоји „позитивна дискриминација” наших држављана у односу на усвојитеље из иностранства. По нашем закону страни држављани могу да усвоје дете из Србије само ако за њега не могу да се пронађу усвојитељи у нашој земљи. Међутим, пошто већина наших брачних парова углавном жели да усвоји здраву, малу децу српске националности, а не малишане са озбиљним поремећајима у развоју, искуство говори да таква деца одлазе у наручје иностраних усвојитеља. Ако се за дете не нађу усвојитељи у земљи у року од годину дана, онда центар за социјални рад утврђује подобност детета за инострано усвојење – истиче Стеван Поповић, специјални педагог и члан тима Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, који је задужен за област домаћих и међународних усвојења.
Говорећи о процедури која претходи избору нове породице, Поповић објашњава да наши центри за социјални рад утврђују подобност детета за усвојење, а истовремено, подобност иностраних усвојитеља утврђују тамошњи центри за социјални рад или специјализоване агенције за усвајање деце које морају имати тзв. хашку акредитацију. Када усвојитељи добију мишљење о подобности, агенција односно центар за социјални рад доставља Министарству рада уверење о здравственом стању усвојитеља, уверење о запослености, потврду да нису кривично гоњени и процену да су подобни за усвајање детета.
– Стручњаци Министарства рада након што провере достављену документацију, шаљу је центру за социјални рад, на чијој се евиденцији налази дете које је спремно за инострано усвајање. Они су ти који процењују да ли одређени брачни пар одговора потребама детета. Последњу реч, односно дозволу за усвојење, даје лично министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања – каже Стеван Поповић.
Приликом пријављивања, усвојитељи су дужни да наведу какво дете су спремни да усвоје и коју врсту развојних тешкоћа могу да прихвате. Наш саговорник објашњава да је мотивација за усвајање деце са хендикепом веома шаролика – неке породице имају дете са развојним проблемима, па желе да још неком детету омогуће срећније детињство, неки су професионално оспособљени да гаје дете са менталним и физичким тешкоћама, а некима једноставно није важно да ли је дете здраво или има неке развојне сметње. Осим тога, велики број њих су веома религиозне особе и имају добре системе подршке у локалној заједници – квалитетне здравствене, социјалне и образовне установе са чијим се стручњацима консултују када је у питању одгајање ове деце.
Када центар за социјални рад установи која је породица најподобнија за усвајање, Министарство рада позива усвојитеље да дођу у Србију и прави се детаљан план адаптације детета на нову породицу – потенцијални усвојитељи у нашој земљи проводе око месец дана и у том периоду се виђају са дететом а стручњаци прате како се развија њихов однос. На крају, министарство на основу процене центра за социјални рад даје мишљење да ли је реализација усвојења у интересу детета.
Свако дете које је усвојено у иностранству прати се две године, а агенција или центар за социјални рад преко које је реализовано усвојење дужни су да сваких шест месеци шаљу извештаје о напретку детета. Готово сви усвојитељи су чланови Удружења родитеља деце са посебним потребама и међусобно размењују искуства у одгајању ове деце, а већина њих на својим блоговима детаљно описује како им гајење ових малишана улепшава живот. Извор: Политика
