Премда постоји спорење око тога колико дуго Срби и Албанци живе једни поред других, нема никаквог спора око тога да је у питању врло дуги временски период. У свести обичног човека никакву улогу не игра да ли је у питању хиљаду година, или милион година, када нам и пуких 200 година колико нас дели од Карађорђа делује као вечност.

Упркос томе, упркос чињеници да мислимо да их познајемо јако добро, они су за нас и даље мистерија. Оно што мислимо да знамо ограничено је на наше национално искуство и на наш угао гледања који се махом не поклапа са њиховим, а оно што не знамо (рецимо, где су били и шта су радили пре 11. века) нам даје за право да мислимо шта желимо, што опет доводи до сукоба мишљења које прераста у нешто много горе.

Једна од тих мистерија, можда не толико велика као порекло, јесте њихово име, и управо је то оно чиме ћемо се данас бавити. Етимологија није увек егзактна наука и често оставља доста простора за спекулације, али тај је простор ипак ограничен а само најбоље хипотезе успевају да буду прихваћене од већине.

Такође, уместо да кренемо од њиховог сопственог назива који за себе користе, то ћемо оставити за крај, као јагоду на шлагу, а кренућемо од историјског почетка.

Пропоненти илирске хипотезе албанског порекла напомињу да је простор на коме данас живе припадници овог народа у антици био настањен племеном којем Птоломеј даје назив Албанои, са градом Албанополисом као центром, чији су остаци, верује се, у близини данашње Кроје. Име овог града долази од латинске речи за “бело” и грчке речи за “град”: дакле, Београд. (Интересантно, град Берат, који се налази нешто јужније, у средњем се веку и за време Отоманског царства звао Београд;Турци су га звали Албански Београд, да би направили разлику у односу на данашњу престоницу Републике Србије.)

Како је илирско племе звало само себе, не знамо, и да ли је себе звало онако како су их звали други. Различите идеје постоје око настанка овог назива. Док неки мисле да је у питању гркоримско име а не ендоним, други мисле да долази од прото-индо-европског корена “албхо-“, што као и на латинском значи “бело” а односи се на снегом покривене врхове планина ових предела.

Трећи опет сматрају да је у корену имена Албаније могући не-Индо-европски корен “алб-” са значењем “брдо, планина” који је присутан и у речи “алп” (планински пашњаци), који се данас налази у називу најпознатијег планинског ланца у Европи, Алпима.

Ово је ендоним: име које народ о коме пишемо користи сам за себе. Тачније, Шиптари себе називају Шћипетари, док своју државу зову “Shqipëria”, али је форма коју ми користимо поједностављење због лакшег изговора, слично као што смо ми Срби али нам је језик српски. Први пут се као назив појављује у 17. веку, а током 18. столећа потпуно замењује у употреби назив Арбанаси.

Постоји неколико хипотеза о етимологији овог етнонима. Густав Мејер, немачки лингвиста из друге половине 19. века, сматрао је да долази од њихове речи “shqipoj” што значи “говорити јасно” или од “shqiptoj” што значи “изговорити”, а смисао је “браћа која говоре истим језиком”. Хрватски лингвиста Петар Скок је име повезао са римским називом за Скопље – Скупи, утолико више што они житеље македонске престонице називају Шкуптарима; по њему, ово се претворило у Шкиптар (овако Арнаутски Албанци у Грчкој и сада себе зову), а потом у Шћиптар.

Румунски лингвиста Сорин Палига мисли да је “шћип” доказ да постоји веза између Словена из 5. веку и савремених Албанаца, док је покојни руски лингвиста Владимир Орел негде на истој линији веровао да се ради о пост-класичној форми речи “склавус” или да је у питању калк, односно дословни превод словенског назива Словени која долази од речи “слово” у смислу “словљења истим језиком”, што се у суштини уклапа у идеју Густава Мејера.

Ипак, све је ово потпуно ирелевантно ако питате само Шиптаре. Наиме, аустријски албанолог који је деловао у првој половини 20. века, Максимилијан Ламберц, развио је хипотезу која је освојила срца наших јужних суседа а вероватно и јесте најтачнија од свих.

Ламберц је сматрао да име “Шћипетар” долази од речи “shqipe” или “shqiponjë”, односно “орао” у обе варијанте, те да се развио као одговор народа на херојски отпор Скендербега против Османлија, с обзиром да је на његовој застави био орао. Прича би ишла овако: у једном тренутку након пада под страног завојевача, без обзира што су ен масе прелазили на ислам, Арбанаси су себе почели да називају “орловима”, сећајући се јуначких подвига своје највеће историјске личности. На крају је овај колоквијални, поносити назив постао главни и за њих саме једини.

Због свега наведеног би можда они који овај израз користе у погрдном значењу, а чињеница је да таквих људи има, могли да размисле и да се запитају: да ли Албанце на тај начин прозивају, или Шиптарима одају највише могуће признање?

Извор: Медији