Пише: Ранко Гојковић Прозападна српска власт минимизирајући и заобилазећи озбиљну јавну расправу, покушава да кроз доношење “Новог грађанског законика” озакони многе норме које су у дубокој супротности не само са хришћанским моралом, него и са здравим разумом. Посебно забрињавајућа је тенденција одузимања деце од стране државе (на Западу се то већ ради због безазленог васпитног ударања детета по задњици). Ту је и тенденција легализације хомосексуалне заједнице и омогућавања таквим “паровима” да усвајају децу, затим тенденција увођења обавезне промоције хомосексуалности у образовни систем од предшколског до високог образовања, као и тенденција озакоњења сурогатног материнства и еутаназије. Ово је увод у потпуно духовно ропство нашег народа, ропство у које је савремени Запад углибљен до гуше.
Велики руски геније Ф.М. Достојевски је у чувеној “Легенди о великом инквизитору” изузетно пластично приказао ропски дух дехристијанизоване Европе. Обраћајући се Христу, велики инквизитор истиче да су се они 15 векова мучили са том слободом и сад је са тим готово. “Знај да су ти људи сада више него икад уверени да су потпуно слободни, а међутим, сами су нам принели своју слободу и покорно је положили пред наше ноге…”. Ако знамо да је велики инквизитор у лику римокатоличког прелата у ствари оличење самог ђавола, онда хируршки прецизна дијагноза ропског духа и покорења антихристу западне цивилизације коју описује Достојевски, не може да остави равнодушним мислећег православног хришћанина.
Као човек који већ годинама свакодневно прати оно што преносе озбиљни руски медији, пре пар година сам приметио једну појаву која тера човека на размишљање. Када је после доласка Путина на власт Русија почела да се диже на ноге, почео је и прекид са слепим прихватањем западних норми понашања у многим областима живота у Русији. Један од најкарактеристичнијих “удараца” западном “систему вредности”, било је и доношење закона о забрани хомосексуалне пропаганде у Русији. Али реакција која је уследила је толико необјашњива да о њој треба подробно размислити. Наиме, нису се тада против тог закона подигли само западни најамници либералног пука у руском друштву, него је уследила једна невероватно синхронизована кампања у којој нису учествовали само медији, него познате медијске личности Запада из свих сфера људске делатности, велике мултинационалне компаније и практично комплетан политички врх западне цивилизације (читај САД и ЕУ). Никакав хомосексуални лоби, ма колико богатих људи се налазило у тој бранши, за тако нешто једноставно није могао бити способан. 
Међутим, ако из религиозне тачке гледања оцењујемо хомосексуалну револуцију, свакако морамо доћи до закључка да је она усмерена пре свега на рушење хришћанског морала и хришћанског идентитета као таквог. Јер прихватањем хомосексуализма као норме које је озакоњено на Западу, хришћанин се неминово одриче и Старог и Новог Завета и престаје бити хришћанин. Још је велики руски словенофил Аксаков правилно приметио да “Запад чак нема ни орган којим би могао схватити Русију”. Савременој западној култури потпуно је непозната категорија дијалога, дух те културе данас признаје само монолог. Ми Срби смо као ни један народ на планети током последњих сто година интензивно осећали нераскидиву везу између монологизма западне културе и политике западних држава оличене у чак пет страшних разарања српских градова у само једном веку. Међутим, ово данашње духовно бомбардовање је страшније од бомби које су толико пута током ХХ века падале по нашој земљи. Кажу да је злогласни Весли Кларк запрешћено гледајући грандиозну колону са потпуно очуваном војном техником коју је српска војска повлачила са Космета после бомбардовања, изјавио – “Ми Србе више не смемо бомбардовати, ми морамо почети васпитавати њихову децу”.
Како је до овако жалосног духовног стадијума дошао некада хришћански Запад? Одговор је само један – услед континуираних удара на хришћански идентитет западног човека и на растурање хришћанске породице и уништење хришћанског морала. Први страшан ударац на хришћански идентитет западног човека био је “развод брака Рима са Небесима” како је сликовито наш свети владика Николај описао отпадије Рима од Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве 1054. године. Реформација је био следећи велики корак у дехристијанизацији Европе, а вође апсолутно богоборачке Француске буржоаске револуције већ нису скривале своју мржњу према Христу и хришћанству. Нису то скривале ни вође Октобарске револуције, феминистичке револуције, сексуалне револуције, не скривају то ни вође хомосексуалне револуције. Присетимо се како је пре пар година извесни Аздејковић, један од вођа ЛГБТ популације у Србији, изјавио да би све верске грађевине требало срушити.
Истинском хришћанину је јасно да није Господ случајно спалио Содом и Гомору, него је то урадио да би људима до краја света и века показао колико је такво стање духа мрзост пред Богом (у Светом Писму се од свих грехова једино содомија назива “мрзошћу”). Ево неколико хиљада година од тада у Мртвом мору нема живота, а на његовим обалама ни травка не може да порасте. А свети Јован Златоусти, чија Литургија се у стотинама манастира широм Православља служи скоро па сваког дана у години, рекао је да је содмија страшнији грех од убиства. У књизи пророка Данила за антихриста се каже следеће. “И о свим боговима отаца својих неће марити, ни о похоти према женама, ни о било ком божанству неће мислити, јер ће се над свима величати”. (Данило, 11; 37). Значи, Свето Писмо потврђује “противприродну природу” антихриста и по питању сексуалности.
Дакле, одговор на питање из наслова текста даје сама историја – иза геј лобија стоје силе које се вековима боре против Христа и Његових моралних начела. Крајњи циљ ђавола јесте да се разврат умножи како би се разорило срце и умови читавих народа. Неокајани грех изазива још тежи грех, иза пијанства и блуда следе наркоманија и содомија. Управо такво развратно стање духа заваладало је срцима и умовима становника Содома и Гоморе и због таквог стања духа које Свето Писмо описује као мрзост, те градове је Господ спржио огњем. Такво содомско стање духа у ствари је било преовлађујуће у свим цивилизацијама које су нестале. Неописиви разврат и свеопшти пад морала владао је Римском империјом пре него што су је уништили варварски пукови, такво стање духа било је и у Старој Грчкој и у цивилизацији Маја и Инка, практично све цивилизације које су нестале са историјске сцене, нестале су у тренутку када је њима потпуно овладао развратни содомски дух. Данас је целокупна западна цивилизација прожета развратним содомским духом и попут неке хоботнице тежи да својим одвратним пипцима зарази све здраве ћелије на планети земљи.
Православни хришћанин се мора борити за очување хришћанског морала јер је то данас постало питање опстанка не само цивилизације, него опстанка живота на земљи, јер содомски Запад целом свету не намеће само култ разврата, лажи и издаје, него намеће и култ смрти као норму. Због тога је и “Породични сабор”, скуп од осам православно-патриотских организација које организују “Недељу породичних вредности” у ствари борба против изградње антисвета, антисистема који Запад покушава на силу да изгради. Дакле, не ради се овде о некаквој хомофобији хришћана, православни хришћанин по дефиницији не може да мрзи никога, он може да мрзи само грех, него се ради о борби против насилног потирања и уништавања хришћанског идентитета, борби против покушаја да се разврат и грех под видом разновидности наметну као норма. Православни хришћанин се моли Господу за преобраћење грешника и њихово спасење. Ово што нам се данас намеће као норма, чак није ни само борба против хришћанског идентитета, то није само одрицање од традиције, то је у ствари потпуно изврнута логика, то је сатански устанак против људске природе, то је борба против продужетка живота на земљи. То је нова Вавилонска кула и борба против њене изградње данас представља борбу за сам живот. Уосталом, чак је и Европски суд за људска права после 12 година морао да донесе пресуду у којој се изричито каже да “истополни бракови не спадају у корпус људских права”. Данас није лако верујућем православном човеку јер је потпуно несхваћен од озверењених маса које на раменима носе телевизоре уместо глава. Међутим, верујући православни човек нема права да буде саучесник содомског јавног мњења, макар и по цену исповедништва. Идеал Православља као стваралачког надахнућа слободне личности суштински је супротан идеалу антихристовог антисистема. Због тога све здраве снаге нашег друштва које нису инфициране болесним вирусом содомије, треба у петак 16. септембра да дођу на Крсни ход који по благослову Патријарха Иринеја организује “Породични сабор”. Да узнесу своје молитве Господу у Литији која ће у 16. часова кренути од храма Светог Саве до Саборне цркве (уз читање молебана код споменика Цару Николају, спаситељу Србије у Првом светском рату) и тиме покажу да Србија није Содом. Јер како кажу Свети Оци “Бог нас без нас неће спасисти”.
Извор: Фонд стратешке културе
