Пише: Ђоко Кесић Наиме, ако се одржи Референдум од дану државности Републике Српске, то би учврстило њену садашњу позицију и потврдило доминантну политичку фигуру Милорада Додика међу Србима с леве стране Дрине, а Дејтонску БиХ усмерило на неумитни колосек распада. Међутим, уколико Додик поклекне под притисцима Београда, Брисела, Лондона и Вашингтона, уколико у последњем тренутку одустане од референдума биће то његов политички крај, а Сарајево и муслимански ентитет добиће крила. Још би се наставило развлачење Републике Српске која би се претворила у политичко сећање.
Тешко је просудити шта ће се догодити. Притисци на Бањалуку су све отворенији, а Додик одговара „листићи за референдум су одштампани“!
Али да се подсетимо шта је то додатно и изнова замутило етничке односе у БиХ? Да ли због тоталног политичког слепила, политичке бахатости или неке снажне али још нејасне и невидљиве међународне подршке која ће стати иза њих, али муслиманско Сарајево последњих месеци темељно убија дејтонску Босну и Херцеговину. Заправо од 1995. и Дејтонског споразума којим је завршен грађански рат на простору бишве СФРЈ, из Сарајева углавном из естабилишмента муслиманског политичког вођства, настоји се умањити значај и основне државне вредности Републике Српске а муслимане представити као једину жртву и ту жртву ваља материјализовати . У том подземном али и јавном дипломатском рату, уз помоћ САД и Велике Британије, Републици Српској отете су важне државне ингеренције, од судства, граничних служби и неких војних одбрамбених ингеренција. Дуго је трајао рат да се Српској одузме њена полиција, али је на крају Додик победио. Истини за вољу неке ингеренције су тајном трговином уступљене Сарајеву, у чему су учествовали лидери СДС, а и сам Додик.
Последњи политички сукоб ескалирао је баш због тога што су Врховни суд БиХ и још неке наводно надлежне републичке институције укинуле 9. јануар Дан Републике Српске који Српска слави као свој Дан државности од 1992. Муслиманске лидери су пре непуну годину оценили да тај датум нема упорише у Дејтонском споразуму па су га прогласили неважећим. Милорад Додик, председник Републике Српске је одважно одлучио да се о томе изјасне грађани Републике Српске, што је с једне стране апсолутно хомогенизовало Србе у Српској а у свету изазвало озбиљне дилеме и прогласило први степен узбуне.
Међународна заједница, првенствено Велика Британија и Високи представник (прокуратор у БиХ) Валентин Иско високопарно упозорава да се „Додик игра ватром“ што може да буде само прдеж у олуји. Додик одговара „можда ће референдум бити забрањен, али ће бити одражан“. Карте за ову узбудљиву политичку партију покера су подељене. Иза референдума у Српској стали су сви политички лидери, чак и огорчени противници Милорада Додика. Јер, Додик је дефинитивно и даље први и једини српски лидер с леве стране Дрине. Босић и Чавић би се супротставили референдуму, али јасно им је да би то било лоше прихваћено у њиховом бирачком телу. Лидер Срба у БиХ Милорад Додик годинама већ упорно понавља да је БиХ неодржива и накарадна државна творевина. Са тим се у суштину слаже и политичка елита у Београду, али то јавно не сме да призна. Премијер Александар Вучић дошао је до мудре кованице „против сам референдума али подржавам Републику Српску“. Звучи неубедљиво, што је београдским медијима дало повод да јавно изнесу спекулацију да је „Додик лупио шамар Вучићу“, што је произвољна и сулуда тврдња. И Београду и Бањалуци је јасно да та љубав исказана у четом сретању и срцепарајућој реторици- није искрена.
Поуздано се зна да су Додик, Иванић и Босић Вучићу и Николићу саопштили све своје разлоге због којих не могу одустати од референдума. Вучићу и Николићу није остало ништа друго него да јавно саопште своје неслагање, с референдумом, не образлажући свој став.
Тако је све остало недоречене, мада у региону преовладава мишљње да се Вучић изјаснио против референдума јер је то од њега тражио Брисел, што је вероватно тачно. Међутим, Вучић ће тешко изнети убједљиве аргументе Ангели Меркел како је његов утицај на Додика веома ограничен. Верујем да ће наредни дани разјанити ове па и многе друге дилеме, а првенствено ону главну – да ли је на видику политички крај Милорада Додика па и Српске? Ако се то и догоди, биће то несумниво лоша прича за Републику Српску али и за Александра Вучића.
Са друге стране Златко Лагумџија, угледни сарајевски интелектуалац и бивши министар иностраних послова БиХ горко ће се кајати због јавног става да референдум о Дану државности Републике Српске неће донети ништа ново нити ће угрозити стабилност Босне и Херцеговине. Јер председниок РС Милорад Додик игра суптилније и на дуге стазе. За Лагумџију то је само предизборно показивање мишића (у БиХ следе локални избори) за Додика и за Србе у РС референдум је полагање испита зрелости. Срби у РС показују озбиљно јединство и зрелост кад су у питању национални а и државни интереси, јер они Републику Српску доживљавају као своју државу која ће се кад тад осамосталити.
Муслимани из Сарајева бесни, сеире како им конци јединствене Босне и Херцеговине клизе из руку, јер монтажа пописа становништва из 2013. која је натурила уз помоћ тзв Међународне заједнице (читај САД и Велике Британије) да муслимани имају просту већину скоро 51 одсто, јер су им признали 200 000 становника, оних муслимана који већ 20 – 30 година не живе у БиХ. То су одбацили и Срби и Хрвати у БиХ.
Босански муслимани, као део светског револуционарног препорода који се полако али сигурно претвара у екстремни ислам, опет добијају материјалну и политичку потпору од Турске Ирана и Саудиске Арабије.
Тако осокољени почели су да инсистирају на ревизији Дејтонског мировног споразума, односно укидања Републике Српске.
Сарајево заборавља да Босна и Херцеговина после овог референдума неће бити ни оно што јој је Дејтонски споразум дао. У блажем случају који, није небитан, Сарајево ће морати опет да призна Дејтонски споразум и да престане са инсистирањем на његовој ревизији и статусу Републике Српске. Међутим, пред светом ће референдум и српско јединство у Српској, отвориће брешу која води ка коначном референдуму о отцепљњу Републике Српске.
Да ли би ово потоње решење изазвало онај политички цунами који је Сарајевским атентатом 1914. практично почео светски рат?
Могуће, али засигурно Босна и Херцеговина живи свој перпетум мобиле, сваки њен нови дан после референдума о Дану државности Републике Српске доказиваће бесмисленост државног оквира у којем сад битише. Ако све буде функционисало као данас, Босна и Херцеговина ће се сама распасти.
То би, међутим довело до стварање још једне етнички чисте и напаљене муслиманске државе и створило мали хрватски ентитет у некад стабилном државотворном БиХ троуглу.
Босна и Херцеговина је од памтивека тамни вилајет. Била је стабилна једино као вазална српска држава кад су Немањићи били моћни и кад су Срби били хегемони па су босански владари добијали титулу Стефан. Од времена кад је постала Отоманска колонија, потурчена и покатоличена, подељена је до те мере да чак ни часовници и звоници, кад уче хоџе с минарета или се саторњева хришћански цркава оглашавају звоници, редовно се Јављају у три различита времена. Само да би се разликовали.
Из садашње перспективе разликоваће се још више. Извор: Правда
