Боровчанин, Шапић, Вања Удовичић, својевремено Васа Мијић, Бошкан… Много је спортиста у политици. Да ли је њима место ту и да ли је ваш утисак да они у политику улазе да би нешто променили, или просто да би „били ту“?
- Политика и спорт немају додирних тачака, а када се то деси, онда спорт престаје да има своју едукативну, превентивну и социјалну природу. Спорт треба да буде продуктивна грана друштва, а не нешто што ће користити по потреби и то врло лоше. У спорту, на крају крајева, нема коалиција и опозиције. Као што рекох, дакле, политика и спорт не иду заједно, то је моје мишљење, али очигледно не мисле сви исто.
Чини се, међутим, да ни спорт није као што је био… Нема више Вање који ће прелетети рекламе, Даниловића који ће закуцати преко Сабониса или Перице Огњеновића који ће дриблати одбрану моћне Барсе… Да ли сте били последњи мохиканци?
- Спорт је постао сурова економија и негативна селекција на бази новца. Ту је јако мало места патриотизму и инветивности, нажалост.
Када смо код промена, спорта и политике, који је ваш став о суспензији руских спортиста са Олимпијаде, верујете ли да је то урађено на основу чињеница или је у питању политичка пропаганда и репресија „власника спорта“?
- Елиминација руских спортиста, а нарочито параолипмпијаца је непримерен, неспортски и нељудски чин поткован чисто политичком конотацијом зарад омаловажавања Русије преко највеће спортске манифестације. Једном речју, СРАМОТА. То нема никакве везе ни са спортом ни са допингом, већ искључиво са интересом, престижом и политиком оних који желе да спорт склоне иза лично политичких циљева.
Неретки су ваши патриотски наступи и изјаве. Ипак, како видите Србију за десет година?
- Не видим је без Косова и Метохије, јер би то било тело без душе.
Пошто смо се дотакли будућности, хајде мало да се и вратимо у прошлост. Кад се Вања Грбић осврне, иза себе види медаље, пехаре, признања… Ипак, ако би морао издвојити један моменат…
- Онда би тај моменат без дилеме биле Олимпијске игре у Сиднеју пре шеснаест година.
Извор: НСПМ, ИН4С
