Пише: Мирослав Лазански У главном граду Алзаса, практично у центру, тек мала месингана плочица на једној капији говори да је ту смештена команда војне организације Европљана, војног савеза који има озбиљне амбиције да изгради нову архитектуру европске безбедности. Да Европи подари нови одбрамбени идентитет без ослањања на Американце. Командант Еврокорпуса, немачки генерал Хелмут Вилман, примио ме је у свом кабинету. Обучен у тенковски маскирни комбинезон са тенковским чизмама и засуканим рукавима, прави представник Бундесвера у Европи после Другог светског рата. Био је и командант 10. немачке панцер-гренадир дивизије, која је наследник 10. дивизије Вермахта из Северне Африке. На зидовима кабинета генерала Вилмана, у којем гле чуда није било ТВ апарата, јер шта има да се гледа ТВ у радно време, а ТВ апарата нема ни у кабинетима америчких генерала, дакле код генерала Вилмана висе фотографије генерала, једна до друге: немачки фелдмаршал фон Молтке млађи, немачки тенковски генерал Гудеријан, један генерал Вермахта онако сав испијен и брадат у снегу, и француски тенковски генерал Леклерк.
„Фон Молтке ми је рођак по жени, Гудеријан је мој тенковски идол, а овај генерал у снегу је мој отац пред Стаљинградом 1941”, пожурио је да ми објасни генерал Вилман.
„Леклерка сте ставили да се Французи не наљуте, ради равнотеже?”
Само се насмејао. Он је тада командовао са око 50.000 војника из Немачке, Француске, Белгије, Шпаније и Луксембурга. Велика Британија и Италија су тада одбиле да уђу у Еврокорпус. Године су пролазиле, Лондон је одлучио да напусти ЕУ, Италија је можда следећа, а код Француза се јавља сумњичавост. Француска десница, у случају победе на изборима, већ најављује референдум око опстанка у ЕУ. Јер, Французи сматрају да су превише попуштали Немцима, од екија у корист евра, до седишта Европске централне банке у Франкфурту. Многи у Паризу сматрају да ЕУ клизи ка „Европи Немаца“ и питају се где ће Немци стати? Или је за Немце добро оно што Немачка хоће? Односно, Немачка прихвата Европу под условом да ЕУ не одступа од немачких националних циљева, како у монетарном, тако и у економском и у спољнополитичком домену. Французи се жале да је њихова политичка елита због европског силогизма заборавила на француски национални интерес. После британског „брегзита” Париз има све мањи маневарски простор. Немачка жели федералну Европу по немачком узору, Европу савезних покрајина. Британци су то први уочили и побегли.
И шта сада? Да ли се то могло предвидети? Само што је председник Европске комисије Жан Клод Јункер апеловао из Стразбура на јединство Европске уније, Беата Шидло, пољска премијерка, је са неформалног самита ЕУ у Братислави поручила да се ЕУ, онаква каква је сада, распада.
„Жан Клод Јункер се залаже за мање националних држава у ЕУ, ми кажемо за јаче националне државе“, рекла је госпођа Шидло оптуживши лидере европских институција да нуде досадашњи модел ЕУ и да се понашају као да се у ЕУ у међувремену ништа није догодило. И немачка канцеларка Ангела Меркел упозорила је на драматичан тренутак ЕУ.
Чини се да Унија полако излази из магле патоса и сањарија и да се сада појављује као сложен и озбиљан случај. Досадашња ЕУ даље неће моћи да се одржи на окупу само уз помоћ носталгичних прослава некадашњих успеха и духа ситних књижара и трговаца. ЕУ, заправо, тренутно доживљава кулминацију недавне историје: крај старог хладног рата, пропаст једне идеологије која је претендовала на универзалну власт, распад СССР-а, испуњавање деценијске чежње за слободом милиона људи, национално уједињење Немачке и нова статика у центру континента.
Али, Европа је своје успехе брзо потрошила, преко радости нагомилале су се нове бриге: десолидаризација, примитивни национализам, етничка агресија, ратови на Балкану. Што све покреће и низ питања: зашто Европа када постоје нације, шта данас још значи суверенитет, шта ће бити са националном државом, а шта са регијама, како дефинисати наше интересе, националне и европске? Неколико последњих година у ЕУ могу се дефинисати и као период компликованих прелаза, несигурности и опште беспомоћности. Ни о једном битном питању ЕУ се није доказала, од финансијских до војних и мигрантских проблема. За западне Европљане, интеграција је достигла степен засићења, а сваки нови корак захтева дебело образложење. Послератни сан западних Европљана у великој мери је испуњен, његово пуко понављање није у складу с временом, нити западни Европљани пристају на било каква ограничења само зато да би и народи са Балкана досањали исти сан. Устројство ЕУ није држало корак са обиљем нових задатака, па Унији прети унутрашња ерозија.
Нама на Балкану ЕУ и даље делује као чаробни магнет, спроводимо реформе, а субвенције из Брисела ипак маме. Док су фелдмаршал и генерали и даље на неком зиду у Европи...
Извор: Политика
