За Ирачане свакако прави аудут било је откриће америчких балистичких ракета Першинг-2 које су биле лоциране у Кувајту, а до којих су се Ирачке војне власти успеле домоћи приликом инвазије ове заливске државе 2.августа 1990 године.
Прича о Першинзима који су према неким изворима имали нуклеарне бојеве главае почиње у новембру 1989. током посете тадашњег команданта Централне команде армије САД генерала Нормана Х. Шварцкопфа Кувајту. Током те посете он је истакао важност геостратешке улоге овог нафтом богатог емирата у Заливу.
Посета овој заливској држави уследила после директиве Пентагона, која је иначе под ознаком тајно послата и Шварцкопфу у његов главни штаб у Тампи на Флориди, да главни непријатељ САД више није СССР, него Ирак који претендује да под своју контролу стави све земље Персијског залива.
Шварцкопф са својим сарадницима после добијања ове директиве упутио се у Кувајт, где је током посете и разговором са емиром посетио и кувајтске оружане снаге и обишао куватско-ирачку границу предвиђајући да ће то бити будуће бојно поље где се сударити Ирачка и армија САД која је у том тренутку усвајала нов облик ратовања. Амерички генерал је обећао да ће Кувајт имати снажну америчку подршку, што је касније и испуњено посебно после ирачке инвазије на ову заливску државу 2.августа 1990. године.
Од ове посете ствари у овом делу света који се стишавао после окончања крвавог ирачко-иранског рата 1980-1988 почеле су да попримају другу форму.
Ирачка обавештајна служба која је у свом саставу имала одељење које се искључиво бавило прикупљањем информација о Кувајту од оперативаца на терену сазнали су за Шварцкопоф долазак у Кувајт, као и за његове разговоре на високом нивоу у којима су учествовали кувајтки емир и министар одбране.
Када је извештај предат шефу Заливске управе Ирачке обавештајне службе он је одмах затражио састанак са агентом који се налазио у Кувајту и који је преко својих извора сазнао детаље састанка. Састанак је почетком децембра 1990. одржан у Басри у кући која је припадала ирачкој обавештајној служби у крају Ал Џазир.
Агент је у присуству високих функционера испричао како му је један од кувајтских шеика испричао да је у посету земљи био један амерички генерал, чије презиме је са муком изговорио. Затим је описао његову посету кувајтским јединицама као и неке детаље разговора са начелником генералштаба Кувајтске армије о припреми планова за одбрану у случају инвазије Ирака на ову земљу. Такође шеик је испричао да им је амерички генерал саветовао да не верују Ирачанима и предложио им је да одрже заједничке маневре са другим заливским државама као знак да им претња долази од Ирака.
Ова прича шефу одељења за Кувајт је била скоро невероватна и у домену фантазије, па је укорио агента да буде професионалнији и да не подлеже гласинама и невероватним причама.
Недељу дана касније шеф одељења за Кувајт остао је затечен када му је стигло писмо начелника ирачке Војне обавештајне службе који информације од агента из Кувајта потврдио као сто одсто тачне јер су и други агенти у осталим заливским државам известили о посети Шварцкопфа Кувајту и детаљима разговора са емиром ове државе. О овоме је сместа обавештен и Садам Хусеин који је наредио да обавештајна служба Мухабарат почне да прати америчке потезе у Кувајту. Сви ирачки агенти у осталим заливским државама добили су наређење да уложе напоре у скупљању додатних информација о америчком војном присуству у Кувајту.
Прве конкретне информације да се нешто дешава забележила је Група 858 која је била задужена за прислушкивање веза, телекомуникација . Информација о америчком присуству у Кувајту и улози тамошњег војног аташеа брзо су почеле да се сливају у штаб одељења Ирачке обавештајне службе за Кувајт. Већ почетком 1990. примећене су америчке војне активности у близини базе Ал – Џахра. Ирачки извештај спомињао је присуство униформисаних американаца, а забележене су биле и прве шифроване поруке које су биле другачије од кувајтских . За ирачане уследили су месеци главобоље јер су знали да се нешто дешава, а они то не могу да открију, нити је било ко од странаца или кувајћана могао да уђе у зону где су се налазили Американци јер је приступ био строго ограничен. Ирачани су успели да пресретну радио поруку да у кувајтску ваздушну базу Ал- Салим слећу амерички транспортни авиони, али нико о садржини терета и шта се вози није давао било какве информације.
Сви ирачки обавештајци изненада су поподне 31. јула позвани да се сместа јаве у своје централе и припреме за тајни задатак. Нико од њих није знао који је то тајни задатак нити која им је дестинација. После вишечасовног чекања у рано јутро 1. августа 1990 они су покрцани у аутобусе кренули на југ Ирака. После дуге вожње већина је сазнала да се налазе на ирачко-кувајтској граници где, док су пролазили главним путем видели тенкове и оклопне транспортере са ознаком црвеног троугла који су носили припадници Садамове Републиканске гарде. Тада су и од својих предпостављени и обавештени да иду у Кувајт, али не и шта ће тамо да раде.
Исте вечери они су подељени у три групе: 1. је добила задатак да похапси ирачке опозиционаре из ДАWА партије, њима је као испомоћ придодата група обавештајаца који су већ били у Кувајту; 2. група је добила задатак да упадне у емирову палату покупи сва документа и огромну видеотеку коју је он поседовао и 3. група је добила најповерљивији задатак да обезбеде извесни садржај. Они су били најбоље наоружани јер су упозорени да постоји могућ окршај са Американцима пошто упадну на строго чувану адресу. Тој групи придодате су и једнице Републиканске гарде као подршка.
У рано јутро 2. августа 1990 јединице Републиканске гарде упале су у Кувајт из више праваца, а главни правац наступања ишао је ауто-путем према Кувајт Ситију. Прва група обавештајаца се размилела по граду. Они су успело похватати већину опозиционара још на спавању и пребацили их у Ирак и ликвидирали у пустињи. Друга група је упала у емирову палату из које је он једва успео да побегне и запленили све документе и снимке који су тамо нађени. Радило се о више хиљада снимака, а међу њима је био и састанак емира са генералом Шварцкопфом новембра 1989.
Трећа група је дошла дотајне локације и пронашла неколико контејнера који су имали енглеске натписе. Занимљиво је да су они били у једмом складишту без икакве заштите па се предпостављало да су чувари по сазнајну о упаду Ирачана побегли. Када су обавештајци отворили велике сандуке у њима је пронађено 7 балистичких ракета Першинг -2 и још у толико кутија 7 нукеларних бојевих глава. О проналаску товара одмах је обавештен оперативни штаб смештен у Басри који је контролисао све активности око упада у Кувајт.
Седам пројектила Першинг 2 одмах је укрцано на велике камионе и смета одвезени у Ирак у базу близу места Салман Парк.
Пар недеља касније официр за везу КГБ при совјетској амбасади у Багдаду је обавештен од свог ирачког колеге да су сандуци са америчким ракетама першинг-2 из Кувајта стигли у Ирак.
Он је о овој информацији под ознаком хитно и шифрованом поруком обавестио Москву да су ракете Першинг-2 стигле и да се пошаље техничка група која је прегледати ове пројектиле.
Улога КГБ је остала мистерија али се и дан данас нагађа да је Ирачанима КГБ заправо помогао да дођу до информације да су у Кувајт пребачене ракете Першинг- 2. Извесно је било и то да су Совјети били веома срећни јер су у својим рукама држали провразредни трофеј о коме су могли само да сањају.
Остало је нејасно и тајновито да ли су Ирачни после заплене успоставили било какав контакт са Американцима и ако јесу шта се заправо догодило и да ли је било речи о враћању пројектила или другим противуслугама.
Средином септембра 1990. совјетска техничка група је допутовала у Ирак састављена од 6. техничких експерата, једног преводиоца и шефа групе који је био обавештајац. На аеродрому Садам њих је дочекао ирачки обавештајни официр.
Следећег дана они су извршили преглед свих 7 пројектила Першинг 2 као и бојевих глава W-85. Међу совјетима је био један од експерата за америчке нукеларне бојеве главе. Први корак је био да се тачно утврди да ли се ради о правим Першинзима или је у питању друга ракета која се означавала као Першинг-2.
Проверене су и нукеларне бојеве главе, а када је Совјет проверио безебдносни механизам за паљење, ирачани су питали да ли је тај механизам могуће употребити за детонацију фисионог материјала у њему Рус се само насмејао јер је знао шта Ирачани имају на уму, да 7 нукеларних бојевих глава претворе у Ирачко власништво.
Међутим та идеја је пала у воду када су сазнали да су Американци направили такав механизам који реагује само на одређене сигнале који му шаљу различити делове пројектила. Уколико се ти сигнали не шаљу какао треба механизам се неће никада активирати. Совјетски стручњак је имао инфорамције о неким сигналима, али не свим и тада је објашњено Ирачанима да ни сами Американци приликом проба не знају како механизам делује јер је запечаћен.
Совјети су се плашили да ће нестручно руковање Ирачна можда заблокирати механизам деловања који су они желели да проуче.
Ирачани су инсистирали и на другој опцији да се механизам на бојевој глави деактивира и скине са нукеларне бојеве главе. Совјети су рекли да је то могуће извести уз помоћ ласерског зрака. У помоћ су позвани ирачки научници из пројекта ПЦ-3 који су се бавили ласерском технологијом, али су замољени и Совјети да позову своје стручњаке који боље познају ласерску технологију од ирачких. Почетеком новембра 1990 одржан је састанак где је договорено да једна бојева глава буде пребачена у ирачки нукеларни центар Тувајта и да се за скидање маханизам паљења употреби ласер.
Ипак је после пар дана нађен помирљив став пребацивања једне бојеве главе у Тувајту да се крене у акцију. Средином новембра 1990 дошло је до првог покушаја да се безбедносни и механизам за паљење озраче ласерском енергијом и тиме оонеспосби бојева глава Першинга. Ирачки стручњак је упитао после завршетка операције на који ће начин проверити успешност покушаја скидања ласером, остао је затечен када су му совјетске колеге рекле да тако нешто не постоји.
Опет су уследлие расправе Ирачана и Совјета, састанци две комисије и константна напетост. Целу ствар преломио је шеф ирачке делегације који је Совјетима рекао да морају дати јасно решење проблема који су направили, међутим совјети су негирали да је решење могуће. Ирачани су тражили хитан састанак са Москвом, али су совјетски стручњаци то одбили јер не желе да разговарају са Москвом из безбедносних разлога. Совјети су предложили да напусти Ирак за три недеље и опет се врате са конкретним решењем проблема. Овај предлог су Ирачани схватили да се Совјети заправо од целе ствари ограђују. Совјетска делегација је следећег дана отпутовала за Москву и више се никада нису вратили.
Почетком децембра 1990. ирачани су сами покушали да ласерским сномпом озраче механизам за паљење друге бојеве главе, али се појавило опет иста ситуација због чега је пројекат прекинут.
Високи ирачки функционери плашећи се Американаца донели су одлуку да се две комплетне ракете Першинг и све нукеларне бојеве главе предају Совјетима, а преосталих 5 пројектила без бојевих глава предају Северокорејцима. Обе испоруке наводно су се десиле пар дана уочи почетка Пустињске олује 17. јануара 1991.
Прича о Першинзима настављена је и после Пустињске олује када су Багдадом кружиле гласине да делови тих ракета и даље се налазе у Ираку.
Та информација је дошла до инспектора УН за наоружање и они су после провере локације где су наводно закопани открили да је у питању лажна информација. Инспекторима су касније сви ирачки научници потврдили да су бојеве главе и две ракете завршиле у Русији, а остале ракете без бојевих глава у Северној Кореји.
Прича у Прешинзима у ирачким рукама остала мит јер сви документи ирачке обавештајне службе су уништени у бомбардовању 2003. године.
Извор: kurir.rs
