У исповести недељнику "Експрес" један од последњих живих доајена српског новинарства јавно је проговорио о оптужбама да је агент ЦИА, о смрти Даде Вујасиновић...

Ово су најзанимљивији делови Марићеве исповести:

- Ми у "Дуги" објавимо интервју са Гораном Вуковићем, који је управо дошао из немачког затвора, и ставимо наслов: "Зашто сам убио Љубу Земунца".

Дођу после ови Љубини, браћа Шошкић и остали да, као, свете Љубу преко мене. Ја им кажем: "Извините, а где сте ви били кад је убијен Љуба?" На степеништу суда, одмах поред њега, кажу они. Значи у вашем присуству су убили Љубу Земунца и ви сте дошли да се обрачунавате са мном?!

Онда нас киднапују и одведу код сестре, зета и мајке Љубе Земунца, да они пресуде шта да раде са нама. И они нас помилују. Касније постанемо и пријатељи...

- Иако смо били најбољи пријатељи, Тијанић се закачио са мном јер сам дошао уместо њега за главног уредника БК ТВ. А када је смењен, сећам се, нико није хтео с њим да чека Нову годину. Ја сам ишао с њим и његовом женом. Тијанић је волео све да завитлава, али није имао нимало смисла за хумор на свој рачун. Тада су се појавили они пејџери... Тијанић се хвалио како сексуално прети разним водитељкама. Кажем му: "Тијанићу, питао сам једну, обрукао си се. Дај, бре, стави тај пејџер и пиштољ у гаће, стави нове батерије да ти та машинерија ради." Зезао сам га у кафани, а то је добило велике димензије, стигло је и до Милошевића.

Зову ме онда из неког таблоида у вези са Тијанићем, а ја им кажем: "Ма пустите Тијанића, не дружим се више с њим, ко се дружи с Тијанићем, остане без главе као Ћурувија, без ногу као Копања, без пара као Карић и без власти као Коштуница." То одмах изађе на насловним странама, он ме тужи, долази на суд и каже: "Убићу га!" Дође после у редакцију мог "Профила" са бејзбол палицом да ме убије. Ја у Верони у штампарији, нисам ту, а он дивља, хоће да разбије редакцију, ови зову полицију...

- Излуђивао сам стално Шешеља у "Дуги", измислио сам, рецимо, да Шешељ није Хрват него Албанац, да је Енвер Хоџа убио Мехмеда Шехуа, свог заменика, кад је сазнао да је у сродству са Шешељем. Да је Ким Ил Сунг рекао да више воли Шешеља од свог сина Ким Џонг Ила. Сада после 20 година ми каже: "Да ли си ти нормалан? Шта си ми то радио!?"

- Спасло ми је живот то што је Милошевић први посумњао да сам човек ЦИА јер сам упознао шефове ЦИА и у време Никсона и код Форда. Никад то нисам демантовао иако није била истина. Питам једном Јовицу Станишића што ме никад нису ангажовали да радим нешто. Он каже: Марићу, за нас је радио последњи олош, а ми смо тебе волели и поштовали. Где тебе да питам? Јеси луд?!

- Милошевићеви најближи сарадници били су разумни људи. У односу на ово што је после долазило на власт, били су светска господа, амбасадори, професори универзитета, а не уличари. Мени је то било узбудљиво, чак сам давао изјаве: "Имам најбољег шпијуна у Толстојевој, Миру Марковић. И тачно знам куд овај брод води." Она је мени нудила све, чак и министар да будем. Каже ми један директор из "Политике": "Шта си ти могао да постанеш, кад видиш шта смо постали ми који смо само преносили текстове из 'Дуге'." А да сам прихватио и пристао на било шта, завршио бих у Хагу.

Аркан и читуља

- Кажем једном Вицану Вицановићу, који ми је доносио Мирине колумне у "Дугу": "Вицане, идеш стално у ту Толстојеву, дај, ликвидирај их, ми Срби славићемо те као Гаврила Принципа." И он одмах оде и каже им. После ме Мира пита: "Да ли сте ви рекли да нас треба убити?" Потврдим, па кажем: "Шала." Она узврати да је мало неукусна шала. "Неукусна је сваком на кога се односи", додам.

- Милошевић ме једном звао: "Барабо једна, расплакао си ми жену! Ако си човек, ајде окрени телефон, ја сад морам на посао." Погодио ју је наслов њене колумне, а ја јој кажем да је иронија врхунац литературе, само да бих је смирио. После је сама давала наслове...

- Аркан ме је био осудио на смрт, одредио дан када ће ме убити, па ми је бројао дане, најављивао да ће ми дати највећу читуљу, да ће ми држати говор на гробу... Његов човек ме ударио "боксером" у главу усред Београда... Наиђе он у "Клуб књижевника" са Цецом. Седели смо Тијанић, Хаџи Антић и ја. Кад је пришао, кажем му: "Стигао је мој убица, али имам још три месеца живота." "Шта да ти радим?", пита. "Најбоље да се помиримо." И сутра на истом месту у разговору тврди ми да никада није био у Франкфурту, а Цеца му каже: "Признај, Аркане, да си криминалац. Ја сам се у тебе заљубила јер сам гледала 'Кума' и волела сам Ал Паћина. Ти си наш Ал Паћино." Било је то и узбудљиво и страшно.

- Сећам се, представница УН Сузан Мануел седи за суседним столом, а кад је завршена вечера, она скаче и љуби се са Арканом! После чујем да је написала писмо Кофију Анану да је "Србија дивљачка земља у којој најпознатији новинари седе са ратним злочинцима и вечерају"!?!

- После 5. октобра заустави ме неки инспектор који је вршио увиђај после смрти Даде Вујасиновић и каже ми: "Нуде ми да будем шеф београдске полиције ако изјавим да ме Милошевић притискао да напишем лажни извештај. Био сам те вечери тамо, било је то класично самоубиство."

Променило се пет-шест власти и никоме не одговара да се стави тачка на то. Друго, ко су ти новинари који сад истражују, нити су познавали Даду, нити су били неки фактор у то време... Добију од неких фондација паре и користе те несрећне људе.

- Сад је изашао текст о мени у "Венити феру", по мом мишљењу, најбољем листу на свету. Надао сам се да ћу тамо ући као паметан човек, да ће ми то бити круна каријере... А оно пишу: "Човек који је могао да буде српски Бернар Анри Леви, српски Труман Капот, а он је из неког беса направио највеће ријалити ђубре на свету."

- Нађем својевремено слику Степинца на прослави Дана устанка народа Хрватске 27. јула 1945. на Тргу републике у Загребу са Бакарићем, Стевом Крајачићем, руским генералима, свима. Онда нађем у Гестапоу досије о владики Николају Велимировићу и испадне да је он био највећи непријатељ немачкој окупационој власти. Ови наши кажу: ратни злочинац. Све то објавим у "Дуги". Био је то први позитиван текст о Николају Велимировићу који је изашао у Србији.

- Без Коштунице не би могло да дође до гашења БК телевизије и обрачуна са Богољубом Карићем. Карић је имао 18 одсто гласова и са Борисом Тадићем је могао да смени Коштуницу. Нисам подржао Карићев улазак у политику, тад сам се и закачио с њим: "Не можеш да узимаш политичарима хлеб из уста, они осим тога немају ништа. Ти имаш паре и боље би ти било да их дочекујеш и испраћаш с власти. Сваку гарнитуру, платиш шта мораш и готово." Није хтео да ме слуша.

- Неке ствари о којима се данас прича открио сам још пре 30 година. Ево, Слободан Хомен хоће да рехабилитује Дражу Михаиловића, јер ако он рехабилитује Дражу, онда је и његов деда, Дражин бранилац, рехабилитован и биће им враћена кућа на Дедињу. Извор: Informer.rs