Хемијско оружје се интензивно користи од Првог светског рата, када су га по први пут масовно употребили Немци против сила Антанте у Белгији, усмртивши или тешко повредивши хлором више од 5.000 непријатељских војника. Оно спада у оружје за масовно уништење и као такво подлеже посебно строгим међународним правилима. У зависности од врсте проузрокује страховите патње цивилног становништва и оставља трајне последице на живот и здравље оних који успеју да преживе. Његова производња и складиштење су забрањени Конвенцијом о хемијском оружју потписаном 1993. године, која је ступила на снагу 1997.
Најмасовније је коришћено и ирачко-иранском рату који је трајао од 1980. до 1988. године и однео десетине хиљада живота. Хемијско оружје је коришћено је и у мирнодопским условима. Најпознатији пример је када је Садам Хусеин комбинацијом сарина и сумпора у Халабџи 1988. усмртио 5.000 Курда.
У свом арсеналу га и данас имају многе војске света, између осталог и САД и Русија. Њиме је до грађанског рата у тој земљи располагала и сиријска војска. Највећи део је уништен у складу са споразумом Сирије, САД, Русије и УН-а, док је један део током напада на касарне сиријске војске завршио у рукама терористичких формација, које се нису либиле да га неколико пута употребе, са катастрофалним последицама. Употребу хемијског оружја од стране терориста је потврдила и Карла дел Понте, али то није изазвало пажњу западног дела међународне заједнице. Дијапазон употребе хемијског оружја је широк. Може се монтирати на авионске бомбе, крстареће пројектиле, али и на далеко примитивнија оружја ручне израде, која посебно користе сиријски терористи у тамошњим драматичним условима урбаног ратовања. Из таквих ручно израђених или прилагођених врста оружја изведени су хемијски напади од стране терориста у Источној Гути и Џобару (предграђима Дамаска) 2013. године, када су припадници сиријске војске у акцијама ослобађања делова ових насеља пронашла канистере са хемијским оружјем у подземним тунелима. Терористи су том приликом користили нервни агенс сарин. Сарин су открили нацистички стручњаци у фабрици ИГ Фарбен 1938. године. Ипак, они га нису користили у Другом светском рату, вероватно и сами уплашени од његовог страховитог убилачког потенцијала и могућности одмазде уколико буде употребљен. По хемијској структури и биолошком дејству је сличан неким инсектицидима, а нема боју нити мирис, што га чини још убојитијим. Он напада нервни систем живих бића. Први симптоми излагања сарину су цурење носа и стезање у грудима. Следе потешкоће са дисањем и губљење контроле над телесним функцијама. Сарин убија на следећи начин. Неуротрансмитери преносе информације кроз нервни систем, и њима управљају основним животним функцијама. Када неуротрансмитер пренесе информацију, постоји ензим који га уништава. Сарин, међутим, блокира тај ензим наставља да шаље ту информацију неконтролисано. Тако, на пример, уколико је нормална реакција нервног система на сувоћу очију да оне постану влажније, оне ће под дејством сарина да неконтролисано сузе. Сарин, дакле, убија тако што натера наш нервни систем да ради исто оно што би било уобичајено, само у неконтролисаним количинама, што изазива смрт у агонији. Овај процес би могао да се направи аналогија са карциномом, али неуротрансмитери се стварају и нестају у милисекундама, тако да се читав процес разарања нервног система одвија у неколико тренутака. Смрт наступа у распону од једног до десет минута, у зависности од телесне тежине особе и концентрације сарина у ваздуху. О томе колико је сарин смртоносан довољно говори чињеница да је више од 500 пута смртоноснији од хлора. То конкретно значи да количина од 0.01 милиграма по килограму телесне тежине убија човека, а удисање сарина или његов додир са кожом су подједнако опасни. Као противотров се најчешће користи атропин. Производња и складиштење сарина је стављена ван закона Конвенцијом о хемијском оружју. Поред поменутог напада на курде, сарин је коришћен и у терористичким нападима. Јапанска секта Аум Шинрикјо је употребила овај гас у метроу 1994. године, усмртивши и повредивши више од 200 недужних људи. Исто опасни и забрањени, али далеко мање убојити од сарина су иперит и хлор. Чисти иперит је безбојна течност. Међутим, када се у различитим формама користи као хемијско оружје, има различите нијансе смеђе боје и мирис који подсећа на бели лук. За разлику од сарина, он напада изложену кожу и плућа на којима ствара опекотине. Масовно је коришћен у ирачко - иранском рату, где је оставио последице на десетихе хиљада војника са обе стране. Гасовити хлор такође надражује слузне жлезде и дисајне путеве, а када се удише у великим количинама, смртоносан је. Могуће га је неутралисати уз помоћ пара етанола или разблаженог раствора амонијака. Иако изузетно убојито и опасно у рукама терориста и неодговорних влада, хемијско оружје се нажалост често користи као монета за поткусуривање у међународним односима, а не као озбиљан проблем који требају да решавају све заинтересоване стране на међународном нивоу. Тако су САД доказане хемијске нападе терориста у сврху остварења својих геостратешких циљева покушали да припишу званичном Дамаску, како би имали подршку међународне јавности за војну интервенцију. Искључиво ангажовањем Русије у овом процесу овакав сценарио је избегнут. Иако се највећи број држава усагласио да своје хемијско оружје уништи и не производи ново, остварење тог циља ипак није реално очекивати у догледно време, посебно имајући у виду заоштравање геополитичке ситуације у свету. Извор: Правда
