Пише: Максим Швајц Чак и када иду да раде по иностранству, Белоруси причају у каквој прелепој земљи њихове породице живе.
У последње две године стотине хиљада Белоруса су отишли у Русију да би добро зарадили. Али, за разлику од истих таквих гастарбајтера из Украјине, они о својој земљи причају само оно најбоље. По њиховим речима они живе у најбољој земљи бившег СССР, само су зараде у неку руку проблем. И то је тачно. У Белорусији влада прави ауторитарни режим. Али ако ниси опозиционар, новинар или борац за људска права, нећеш то осетити. То је зато што је диктатура у земљи створена за горње слојеве, а не за основне доње.
Исричаћу вам једну причу која се догодила мојем познанику из Белорусије пре око 5 година. Једном је он шетао улицама свог провинцијског града, који је центар региона, и пролазио је поред кафића у којем су милиционери ''наливали'' за официрско унапређење њиховом другу. Њима онако пијанима се није свидело како их је пролазник погледао, и њих петорица су изашли и почели да га бију. Следећег дана оштећени је послао телеграм на адресу Државног тужилаштва, у којем је кратко описао шта се догодило. Сва петорица су добили затворске казне, неки праве, а неки условне. У Белорусији је лако послати иза решетака било којег чиновника, подмитљивог саобраћајца, директора лопова у фабрици или градоначелника који прима мито. У тој земљи нема узајамне кружне заштите и скривања таквих дела. Власт је тамо потчињена народу исти толико, колико је и народ потчињен власти.
Из тих разлога у тој земљи нема корупције и проневере – у крајњем случају не у толиким размерама као у другим земљама ЗНД. У Белорусији је чисто. Практично идеално. На улицама чак и јутро после празника се не могу наћи разбацане лименке од пива, марамице и папирићи. Тамо свакодневно чисте асфалт чак и од песка. Ненавикнутом руском оку та чистоћа једноставно ''боде очи''. Упркос популарном мишљењу, чистоћа се не обезбеђује само зато што не загађују, већ људи стварно купе смеће и бацају га где му је место. Радна дисциплина не дозвољава чистачу да ради како хоће или да не иде на посао: ако га отпусте у складу са законом, берза рада никада више неће прихватити његов захтев за исто радно место.
Минск је уопште суров што се тиче дисциплине. Сами Белоруси то не примећују, а странцима није јасно зашто су централне улице средином дана празне? Одговор је једноставан: Белоруси се стварно налазе на радним местима. Доконих клошара на белоруским улицама и железничким станицама нема. Има много милиционера у патролама, који чак ни неприлично одевене људе не пуштају у метро, друге врсте транспорта, нити у продавнице. Ако ухвате пијаницу, у најбољем случају га пошаљу у станицу на трежњење, а у најгорем пребију у УАЗ-у. Белорусија није Русија у којој полиција хвата само оне од којих могу нешто да добију, а сиротињу не дирају. Активност милиције је лако разумети ако било који радник МУП-а види да у станицама милиције постоји неки ''неред'', може све да ражалује. По белоруским улицама и фасадама скоро да нема графита и реклама. Испуњавање слободног простора рекламама и билбордима не одобравају власти – боре се за чистоћу града. За графите тамо кажњавају, стварно и озбиљно. Могу да казне и са неколико дана самице.
Лоших момената у животу исто има. У Белорусији је права катастрофа са гардеробом. Као прво, због дистанцираног односа државе према приватницима (што је остало из времена СССР), у земљи је конкуренција на ниском нивоу, а царине су високе. Шверцовање робе на територију Белорусије је врло ризично. Као друго, сам менталитет Белоруса не дозвољава облачење у јарким бојама. Да се на улици не би привлачила пажња милиције и других незадовољних људи, боље је да се у маси не носи ништа са јарким бојама, да се не праве дредови, да се не носи чудна опрема, итд. Држава је тако пажљиво ''одстранила'' разне субкултуре и није остао ни један њихов представник у земљи. Чак ни хипстера нема! Зато Белоруси имају веру у будућност, баш као и за време СССР. Свако може да рачуна на то, да ако прође пријемни испит, да ће се бесплатно школовати и завршити факултет без давања мита, добити посао у струци, одслужити војску, ступити у брак и добити повлашћени кредит за стан, који ће отплаћивати у ситним ратама 40 година, за младе породице. Живот инжењера у Белорусији је релативно једноставан, спокојан и стабилан. И баш због уобичајног начина живота већина Белоруса гласа, ма шта они сами рекли.
А новац? Новца има мало, и то их угњетава.
Као и свуда у богатијим земљама, тамо омладина касно одраста, не верује у неизбежну старост и не плаши је будућност нерођене деце. Она слабо схвата везу између скромне куповне моћи у супермаркетима и присуства високих социјалних гаранција. Она жели да живи ту и сада, да живи лепо: Live fast, die young! На то су играли више пута противници Лукашенка, али без успеха, и разлог није само прекидање демонстрација. Белоруску пропаганду сматрају за старомодну, али је она постигла оно што није могао ни совјетски Антипроп. Она је убедила грађане да није важна количина новца коју поседују, већ количина ствари које могу за тај исти новац купити после плаћања свих дажбина. И у томе јој је помогла мрачна руска реалност.
И тако је белоруски гастарбајтер у довољној мери срећан. Када донесе своју зараду кући у Белорусију, он не мора да је троши на мито, лечење родитеља и образовање деце. Он шета по чистим улицама, не качећи се са агресивним азијатским њушкама. Луксузна потрошња њега не брине много: пред киме он има тамо да се показује? Он ће купити новији аутомобил, проширити животни простор, изградити викендицу. Његов новац је његов новац. И зашто би он псовао своју домовину? Извор: Правда
