У наслову је назив чувене песме Вељка Петровића из 1911. године. Песма рефлектује конформизам и декаденцију српске елите северно од Саве и Дунава, која је изгубила борбеност и, ужирена у грађанској удобности, препустила се однарођивању и мађаризацији.
Срећом, то погубно стање прекинуто је великим победама српске војске 1914-1918, а у победничкој, херојској униформи био је и добровољац "из прека", Вељко Петровић.
Мислио сам да пишем о томе колико је ова песма управо данас актуелна – када смо пали чак толико ниско да нам "професор" Динко Грухоњић подучава новинарству генерације новосадских студената.
Али, одустао сам због тога што би, као прво, актуелизација Петровићеве песме преко појава каква је Грухоњић могла упрљати лепоту тих чудесних стихова. Читајмо их поново, а како нажалост више нису у нашим читанкама, читајмо их кад год можемо и својој деци.
А друго, био сам на скупштини Матице српске у Новом Саду, после које сам стекао утисак да стање ипак није толико жалосно колико ми је дотле изгледало.
Чудо или провиђење
Прво што ме је изненадило била је гужва. Ред за пријаву и материјал отегао се до улазних врата, а онда се испоставило да је то само један од више столова за регистрацију – и пред сваким је била слична навала. У сали више није било места ни за стајање, сви ходници су били препуни, баш као и двориште, где је био постављен видео бим на коме се могао пратити пренос скупштине.
Атмосфера је одисала некаквом решеношћу да се истраје у крајње непогодном окружењу. Као и у прошлим вековима, то је окружење једне туђе државе. Наравно не номинално, формално ми смо Србија, али суштински, српско друштво је под туђинским игом, полуколонија –полуокупирана територија, са запоседнутим институцијама, поготово онима из културе. Грухоњић на Филозофском, уз пратњу америчког проконзула, симболички је призор наше палости и наше понижености.
У таквим приликама, показало се да је Матица, неки чудом или провиђењем, успела да сачува своју националну мисију и да обнови своју грађанску самоуправу. Она је сада једна од ретких преосталих светлих тачака српске културе. Јесте, има Грухоњића, има и проконзула, али има и Матице, и догод је тако, наша ствар ваљда још није изгубљена.
По Новом Саду сам видео како на јавним установама стоје две покрајинске заставе – "Чанкова" и "традиционална". То "компромисно решење" са две заставе типично је за нашу власт, која хоће да буде и "национална" и "проевропска". Али, оно што ми је сметало јесте однос према тим заставама – и о томе хоћу сад нешто да напишем.
Иритантни симбол
У фебруару се навршило 20 година од Чанкове заставе, и то су аутономашки сепаратисти искористили да свој барјак још једном прославе као важан симбол антисрбијанства и сецесионизма. Реч је о комаду платна који је кабинетски произведен у "заставу", супротно свим правилима вексикологије. Као типична творевина бирократског (ЕУ) ума, она је једнако смешна као буфонеријске заставе "државе" Косово или Босне и Херцеговине. Без корена у било каквој традицији, скројена једино да би се размахивало некаквим "војвођанским идентитетом", Чанкова застава данас, за огромну већину Срба у Срему, Банату и Бачкој, тек је иритантни симбол политичког егзибиционизма и аутономашког насиља над стварношћу.
Болно је, међутим, то што се ова друга, "традиционална" застава недовољно доживљава као наша, већ јој је прилепљена етикета "напредњачка" и извргнута је подсмеху као "лажно традиционалистичка". Њу су, и овом приликом, компрадорски пропагандисти омаловажавали, а нисам видео да ју је ико узео у заштиту.
Тако је на Грухоњићевом сајту речено да, "када су напредњаци преузели власт у Војводини, у септембру 2016, усвојени су и такозвани традиционални грб и застава Војводине, који са традицијом немају никакве везе већ су један у низу историјских фалсификата". "Речима историчара Миливоја Бешлина и Момира Самарџића, 'увођење 'традиционалних' симбола Војводине је анахроно и беспотребно и изнад свега гротескно и историјски и теоријски неутемељено'".
Наводно је права традиционална застава Војводине са црним, аустријским двоглавим орлом, а ово је напредњачки фалсификат који са историјом и традицијом нема ничег заједничког. Многи су, заиста, збуњени, јер и на српској Википедији, из злонамерности или незнања свеједно, стоји да је "застава Српске Војводине из 1848. године" црно-жута, с црним хабсбуршким орлом (овде), а на другом месту на српској Википедији је "застава Српске Војводине из 1848-1849" приказана тако да је грб аустријске провинције Војводовина Србија и Тамишки Банат (1849-1860) само натакарен на српску тробојку (овде).
Ништа од тога није тачно. Као прво, застава није "напредњачка", већ су је на Одбору за питања уставно-правног положаја Војводине још почетком 2015. предложили професори Бранислав Ристивојевић и Слободан Орловић. Одбор је усвојио предлог, али он тада није добио двотрећинску већину у покрајинској скупштини, већ се морао чекати следећи сазив.
Друго, предложено и усвојено решење јесте застава Војводовине Српске 1848-1849. Након Мајске скупштине 1848. Јаков Живановић дао је "историјско образложење њених одлука" које се тичу заставе и грба:
"Заставу сачињавају три боје хоризонтално постављене: одозго црвена, у средини плава, доле бела. На плавој, као карактеристичној боји, налази се народни грб. Грб сачињава бео крст на округлом црвеном пољу, између чијих кракова стоји по једно оцило, свега четири, челикасте боје, опасан с десне стране жировом, а с леве маслиновом гранчицом, које су доле везане плавом пантљиком. Цео тај штит и поље леже на војводској порфири, висећој испод војводске, затворене, на два дела раздељене круне" (Кркљуш 285-286).
Овај опис у свему и потпуно одговара "традиционалном" грбу и застави АП Војводине из 2016. године (овде).
И сва друга, касније предложена уставноправна решења заставе и грба Војводовине Српске, током 1849. године, одговарају духу Мајске скупштине, како га је изразио Живановић. Истоветни опис редоследа боја на застави, као и грба, даје и Стефан Радичевић, у свом нацрту устава Војводовине Србске из 1849. (чл. 7; Кркљуш 106), као и анонимни аутор нацрта устава из исте године (чл. 14; Кркљуш 174). А патријархова уставна комисија из 1849. каже у чл. 6: "Грб Војводовине јест бео крст на црвеном пољу са четири оцила између кракова крста", а у чл. 7: "Боје Војводовине јесу одозго црвена, у среди плаветна, одоздо бела" (Кркљуш 148; уп. Кркљуш 286-287).
Аустријска провинција Војводовина Србија и Тамишки Банат (1849-1860), међутим, "била је битно другачија од Српске Војводине" (Микавица 107). Док је Војводовина Српска (1848-1849) била аутентична аутономија, образована кроз револуцију и отаџбинско-одбрамбени рат, са пуном влашћу српских цивилних и војних органа, Војводовина Србија и Тамишки Банат (1849-1860) била је аустријска провинција, под апсолутном контролом Беча и без икакве аутономије, у којој је немачки језик био званичан, и у којој је вршена "насилна германизација" (Крестић 254; уп. Микавица 112).
Провинција је тако вешто скројена да су Срби остали сасвим у мањини. Од 1.426.221 становника, Румуна је било 397.459, Немаца 335.080, Срба 321.110, а Мађара 221.845 (Крестић 245; Микавица 108). "Говорило се с разлогом да је Војводина само по имену српска, а да са Србима иначе нема ништа заједничко" (Крестић 245). Војвода је био аустријски цар, а главни град провинције није био Нови Сад, где су Срби били већина, већ Темишвар где су били у мањини (исто). Оставши без икакве самоуправе, и изложени германизацији, "Срби нису прикривали своје огорчење" (исто).
Таква провинција је и могла да има аустријског орла у грбу, али то нема никакве везе са Војводовином Српском – за тим орлом данас жале још само динкогрухоњићевски компрадори, док преневољено уздишу за КаундКа бароком, мителојропским колачима и вешалима по Мачви...
Лаж је и да је "напредњачка застава Војводине" заправо застава тадашње Кнежевине Србије, из 1838. године. Она је у горњем црвеном пољу имала четири шестокраке звезде (овде), које су означавале четири вазалне области Османског царства: Влашку, Молдавију, Самос и Србију.
Резултат жеље
С друге пак стране, истоветност грба и сличност заставе Војводовине Српске и Кнежевине Србије, из 1848, била је и резултат жеље "да се означи да је реч о другој српској држави", односно да "поред Кнежевине Србије постоји и Војводовина Србија" (Кркљуш 290).
Дакле, "традиционална застава АП Војводине" јесте аутентична, историјска застава Војводовине Српске из 1848, она је збиља наша и није никаква "напредњачка измишљотина". Бранимо је и волимо колико год то можемо, макар дотле док постоји оваква покрајина Војводина каква је данас.
То је застава Светозара Милетића, који је годину дана робијао јер се успротивио укидању ћирилице у Срему, а три године јер је у кафани (наводно) рекао да чим се Срби ослободе у Турској, ослободиће се и у Угарској (Микавица 169, 186). То је застава и Јаше Томића, који је као српски родољуб ухапшен 1914. и у угарском затвору "мучен, изгладњиван и тучен врећама песка" (исто 275).
А са оном крпом која је симбол колонијалног поништења зна се – ту је мачак, ту је реп.
Извор: РТ
