Правда

Према речима хрватских извора, густи облак дима који се винуо у небо након експлозије, могао се видети чак из Мађарске, док је према незваничним изворима, око 200 непријатељских војника погинуло у експлозији. Последњи говор “Војско, Слушајте ме добро! Не знам колико ћемо моћи још овако да издржимо, усташе ће тек жестоко навалити и настојати да нас заскоче. Зато су пажљиви са ватром и избегавају да ударају по складишту, јер ово што ми имамо овдје за њих је више него драгоцјено. Искључиво је моја брига да они то не добију у руке, јер можете замислити каква би то трагедија била за наш народ. Ово је моја давна одлука и молим да се не коментарише. Кад дође тренутак да се више не може издржати и кад дође мука до ока, тражићу да се удаљите на пристојну удаљеност од главног објекта. Дакле, не замјерите ми ако сам негдје према неком од вас погријешио, али хоћу двије ствари да урадим уз вашу помоћ: да усташама не дам Беденик и да ви останете живи. Нека неко од вас сачува овај мој ратни дневник. Вољно и збогом, јунаци моји!“ Коначна битка Јула месеца 1991. мајор Тепић се нашао у централном складишту борбених средстава у селу Беденику, у близини Бјеловара. Припадници хрватског Збора народне гарде (Зенге) су припаднике Југословенске народне армије, који су се налазили на одслужењу војног рока у касарни „Божидар Аџија“ у Бјеловару, држали у окружењу. У касарни се налазила 265. моторизована бригада ЈНА и новопридошли регрути. Команда 5. војне области ЈНА у Загребу је послала Посматрачку мисију тадашње „Европске заједнице“ којој припадници Збора народне гарде нису дозволили приступ у касарну. Пребег из ЈНА, потпуковник Јосип Томшић, који је у међувремену постао командант одбране Бјеловара, припремио је напад на касарну у којој су се налазили преостали војници, официри и њихови чланови фамилија који нису пребегли на другу страну. Касарна, у којој данима није било воде и струје, је нападнута са 2.000 војника. Пошто команда ЈНА није послала помоћ, командант бригаде, пуковник Рајко Ковачевић, је наредио предају и одлагање оружја. По уласку у касарну, тадгашњи председник Кризног штаба Бјеловара, Јуре Шимић, је наредио да се припадници ЈНА скину до појаса, након чеа је из строја извео команданта Рајка Ковачевића са помоћницима, потпуковника Миљка Васића и капетана прве класе Драгишу Јовановића, које је потом одвео 50 метара даље и убио из пиштоља. Тепић је био приморан да се са својим војницима повуче у складиште и организује одбрану од хрватских паравојних формација које су опколиле објекат. У одређеном часу војницима ЈНА је наређено да се повуку од главног објекта – на безбедну раздаљину. Ово наређење мајора Тепића није послушао војник на одслужењу војног рока, Стојадин Мирковић, који је из оклопног транспортера дејствовао по непријатељу све док није био погођен противоклопним пројектилом. У знак одмазде стрељан је заробљеник – командир страже Ранко Стефановић. Отаџбина изнад свега Иза Милана Тепића, осим породице и неизмерног херојства, остао је и запис, одговор мајора ЈНА колеги официру – зашто да се не преда, и спасе свој живот: „Једном људи дају реч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу да браним ову земљу ако јој буде тешко.” Извор: nacionalist.rs