Било је то 16. августа. Њих троје, без Путина, разговарали су у окрњеном Нормандијском формату, који практично више не постоји. Порошенко је покушао да се оправда у јавности, наводећи да је својим саговорницима из Немачке и Француске објаснио да "оптужбе Москве против Украјине за наводне субверзивне активности на Криму служе за дискредитацију Кијева у очима међународних партнера".
Меркел и Оланд нису споменули Крим, који и није деоМинског споразума склопљеног у фебруару прошле године, него су нагласили да и даље инсистирају на решавању сукоба у Донбасу искључиво политичким и дипломатским средствима. Председник Француске и канцеларка Немачке подсетили су да све стране морају да се придржавају Минског споразума.
Руска Федерална служба безбедности (ФСБ) саопштила је 10. августа да је спречила терористичке нападе на Криму, које је припремала обавештајна служба украјинског Министарства одбране. У акцији одбране границе и заробљавања вишечлане групе, погинуо је припадник ФСБ-а. Путин је тада прокоментарисао да се Кијев окренуо тероризму уместо да покушају да реше украјинску кризу на миран начин. Он је оценио да Кијев игра "опасну игру", а да Москва не може да окрене главу, јер је убијен припадник њених снага. 
Од тада је Путин прекинуо све контакте с Порошенком, као што је то прошле године учинио с турским председником Ердоганом након што су турске снаге срушиле руски авион Су-24 над сиријско-турском границом. Истог дана када се пожалио Оланду и Меркеловој, Порошенко је покушао да ступи у везу са Путином када је од председника Казахстана Нурсултана Назарбајева затражио посредничке услуге. "Недавно ме је назвао Порошенко. Рекао је да нема већину у парламенту да би прогласио посебан статус за Донбас. Мислим да је он склон проналажењу компромиса, али да други нису. Та питања свакако оптерећују Русију, али нису нерешива", казао је Назарбајев Путину када га је посетио 16. августа.
Да би у Москви поверовали да је Порошенко заправо добар момак кога ометају Десни сектор, Врховна рада, Коломојски и други, не допуштајући му да одржи своје предизборно обећање и заустави рат у Донбасу, украјински председник би морао да уради више од упућивања извињења Путину. Морао би најпре да се одрекне русофобне реторике и призивања америчких и НАТО војника у Украјину.
Изгледи да би Порошенко могао да промени страну и приклони се Путину реално не постоје. Путин засигурно не очекује од њега да би могао да призна Крим и затегне односе са Западом. Руски председник прије може да рачуна на то да ће Запад престати да подржава Порошенка који није у стању да испуни услове Минског споразума. Чини се да он сада игра на ту карту.
Отказивањем сарадње, Путин је украјинског председника ставио у врло незгодну позицију. На њему је сада да донесе законе о широкој аутономији Донбаса или да их не донесе. На њему је да осигура поштовање примирја или да не осигура, и тако редом. Све је то у принципу његова одговорност, јер је он потписник Минског споразума. Изговор да му Рада не дозвољава да спроведе оно што је потписао, једноставно није добар, јер свако даље одуговлачење прети да ситуација ескалира у нови сукоб, а тај сукоб може бити велики. Тога су свесни и Меркел и Оланд.
Кључно је како ће се према Порошенку поставити САД. Уколико Вашингтон одлучи да га замени својим човеком, онда су Порошенкови дани одбројани. Не треба сумњати у Путинову
добру калкулацију када је одлучио да стави Порошенка "на лед". Тиме је на њега извршио додатни притисак да мора нешто што пре да уради. Или да покрене нову војну офензиву на Донбас, или да спроведе договор. Време сада не ради за Порошенка. Извор: advance.hr
