Правда

На врхунцу експанзије средином 2014. године, територије под контролом ИД су захватале велике делове територије Сирије и Ирака, од предграђа Багдада на истоку до Раке границе са Турском на Западу. Пад Палмире у мају 2015. године је била њихова последња велика победа, којом је запрећено да би могли да напредују још више, ка главним сиријским градовима. Исламистичка незаустављивост у том тренутку је инспирисала Абу Бакра ал Багдадија да као коначне циљеве освајања дефинише Константинопољ и Рим. Ал Багдади и његова група су изградили парадржаву, успоставивши систем државне управе, административне институције, и покренувши „послове“ кријумчарења нафте преко турско-сиријске границе. Током првих месеци кампање против ИД-а предвођене САД-ом и њиховом коалицијом, Курди су значајно напредовали, посебно у Сирији. Изгледа да циљ коалиције није био да се ИД порази, већ да се њихово деловање ограничи на одређени простор како би се дестабилизовала сиријска влада. Затим је дошла руска интервенција у септембру 2015. године. За разлику од америчке интервенције, она је била у складу са међународним правом, на позив сиријске владе и у координацији са њом. Руски ваздушни удари су се показали као ефективни, и нису циљали само војне циљеве, већ и економску инфраструктуру „калифата“ – највише систем кријумчарења нафте. Након неколико месеци, сиријска војска и њени савезници уз подршку руске авијације ослободили су ваздухопловну базу у Алепу у октобру 2015, док су у марту 2016. ослободили Палмиру. У исто време, ирачке снаге су напредовале у великим градовима попут Рамадија и Фалуџе, уз америчку и иранску подршку, да би им сада циљ био Мосул. Амерички савезници у сирији, попут „Сиријских демократских снага“ и „Нове сиријске војске“ су заузели велике делове сиријских граница, на северу и југу. Турском интервенцијом на северу земље крајем августа 2016. ИД је потпуно одсечена од света, јер не дели границу са Турском, Јорданом, нити било којом другом државом. У суштини, она је остала у великом "џепу" у Сирији и Ираку, где су једино Рака и Мосул од великих градова остали под њиховом контролом, али без преосталих линија снабдевања. Разлог за овакав развој ситуације лежи у новим геополитичким околностима. Ердоганова подршка исламистима је испарила након покушаја пуча подржаног од стране САД-а у јулу 2016. Само недељу дана пре тога, Анкара је покушала да успостави боље односе са Русијом, извинивши се за обарање њиховог авиона. Ердоган је схватио да је његов неоотомански сан био лош за турске интересе на дуги рок. У исто времен, Анкара је забринута због вашингтонске подршке курдском ентитету на северу Сирије који би могао да се прелије у Турску. Како је већина исламистичких формација у Сирији под турским патронатом, њихово оживљавање на северу Сирије има за сврху да створи тампон зону између ИД-а и Курда подржаних од стране САД-а. На другој страни, јасно је да напредак сиријске војске и њених савезника значи да то неће бити лак задатак. Извор: Правда