Правда

Пише: Ђоко Кесић Јер председнички избори у Србији одржаће се за девет месеци, а већ данас у чекаоници испред Председничке палате на Андрићевом венцу у Београду прави је кркљанац. У најави је нови политички ријалити који ће поново показати праву беду политичке Србије. Истрошени политички организми журе да заузму стартне позиције, „Маријински театар“ опет гостује у Србији,девет месеци ће политичке мртве душе јахати Србијом, баш личимо на себе.   Дакле, ко су кандидати? Томислав Николић, Борис Тадић, Расим Љајић, Ивица Дачић, Јоргованка Табаковић, Зорана Михајловић, Братислав Гашић, Никола Селаковић, Војислав Шешељ,... Опозиција наводно трага за заједничким кандидатом из којег се наслућује име и лик Саше Јанковића садашњег обдусмана. Ово није комплетна екипа која ће увесељавати Србију у наредних девет месеци. Биће их пун куфер. Шта рећи? Недостаје Нилока Шећеровски да комплетира целовиту слику, оправдано је одсутан, отишао да четка и метла небеске просторе. Пођимо редом. Шансе Томислава Николића да замени сам себе у фотељи председника Србије равне су сутрашњој инвазији малих зелених на Малу Крсну. Он каже да је њему суђено да „носи тај свој крст“, а да га проноса и у другом мандату тешко да му могу помоћи Барак Обама, Владимир Путин, Александар Вучић? И сам Худини. Негде се изгубио онај Николић, шармантан, духовити вође опозиције. Појела га је власт, упетљао се неповратно у њену паучину, нема му помоћи. Николић не би победио ни да иза њега јавно стане СНС с Вучићем на челу. Не би победио чак ни да сам себи буде противкандидат. Купио факултетску диплома у 65. години, доказао и самом себи да је само Тома гробар. Мало ко верује да ће га Вучић подржати, што може да шкоди самом Вучићу. Јер лако се може догодити да њихов сукоб исплива на површину где би се незадовољни напредњаци поделили у два непомирљива табора, што Вучићу свакако није потребно. Борис Тадић је вероватно једини Србин који верује (ако уопште и он верује) да ће се тријумфално вратити на Андрићев венац. Ко направи фото робот његовог могућег гласача добиће више међународних признања из области научне фантастике. У Србији све могуће заблуде везане за његову политичку моћ су се распршиле баш онако како је то и заслужио. То је крај сапунице о лепом „пауну“ који се осам година шепурио Србијом. Расим Љајић је изузетно храбар човек. Кандидоваће се за председника Србије. Његов политички ум, замагљен општом политичком пажњом, она се већ шеснаест година исказује кроз невероватну пажњу која је од Расима начинила кућног љубимца свих политика и влада у Београду од 2000. Кандидоваће се за председника Србије и доказати да она Кубертенова максима „важно је учествовати“ не изазива увек респект, него и циничан подсмех у његовој изворној бази у Санџаку. Ако ништа друго, задужио их је оном читуљом Алији Изетбеговић у којој се од ратног вође босанских муслимана опрашта речима „драги председниче“. Без обзира на све Расим Љајић је живи експонат који доказује да Срби памте мање од старе кокошке. Многи верују да ће Расим на овим изборима бити “зец”, то је онај атлетичар који на великим атлетским смотрама трчи први, форсира темпо да би неко срушио рецорд!? Могуће и сумњиво. Расим је увек трчао за себе, увелико се намирио, све му је потаман, осим оне ћеле на потиљку, вуче на помисао да је он заправо језуитски свештеник. Он би се можда и у то преобратио, све због парчета власти. Листу напредњака вероватно ће исписати Александар Вучић. Зорана Михајловић и Јоргованка Табаковић верују да им светски тренд лидера у сукњама доноси предност. Оне верују да им Ангела Меркел, Хилари Клинтон и Тереза Меј шаљу охрабрујуће поруке, углавном носе панталоне имају лепе ноге па их вешто прикривају. Наше кандидаткиње из истих разлога би требало да носе панталоне, овако нас терају да с времена на време зажмуримо. Држе се принципа “нисмо лепе али смо зато антипатичне” што је солидна улазница за наш политички тор. Проблем је међутим у томе што њих две не би добиле довољан број гласова ни у својој напредњачкој партији, а камо ли у Ужичком крају међу горштацима. Братислав Гашић може да изађе на председничке изборе и да се избламира. Да ли исто важи за екс министра правде Николу Селаковића? Нисам сигуран. Селаковића је Вучић изоставио из министарске екипе из неких разлога. Можда да га кандидује као против кандидата Томи Николићу и Ивици Дачићу? Поред Томе можда би и прошао? Са Ивицом Дачићем је друга прича. Он је и даље једини исконски политичар у Србији, одмерен, лукав, суздржан, усавршио је законе мимикрије. Он, како време одмиче, све више подсећа на Николу Пашића. Његови политички резултати нису вредни озбиљног помена, али упркос томе он расте. Опет је министар иностраних дела, а резултат његовог министровања је одлазак Косова. Да је Србија правна држава Дачић би одговарао пред судом због непоштовања и кршења Устава Републике Србије. У његовом случају одговарало би му пред његовим бирачким телом и околином да га Вучић не подржи. Могла би то бити најава новог расплета у врху српске политичке олигархије. Искрено, Дачић би могао да буде најозбиљнији председнички кандидат. Да ли је због те кандидатуре намерно изазвао сукобе у врху власти на тему лика и дела покојног Слободана Милошевића? Верујем да свесно исфорсирао ту полемику, личи то на Ивицу, али и на Слобу. Због чега је за Србију добро и делотворно што ће на председничким изборе изаћи и војвода доктор Војислав Шешељ? Одговор је једноставан, његово присуство на политичкој сцени Србије само нас подсећа ко смо, показује нам наше скарадно политичко лице. Да су Срби озбиљна нација, Шешељ би заједно са Слободаном Милошевићем, одговарао пред српским судом за велеиздају. Али он се шепури данас – биће председнички кандидат. Срби опет аплаудирају политичком примитивизму и скандал мајстору, војвода ће ићи у Загреб “мора нешто с Колиндицом”, има дипломатски пасош “прошетаће Илицом”…Чак да то и уради, која је употребна вредност тог магарећег размишљања и идеја? Србија ова с председничким кандидатима и с другим истрошеним политичким организмима подсећа на кадеверика чије органе било погубно пресадити било којем живом бићу. Србији су потребни нови лидери, нема их ни од корова, па ови сурогати имају законско право да нас удаве и без обреда покопају. Укратко, Србија је клинички политички мртвац без снаге и свести, без жеље да се пробуди да окрене нови лист. То једнако важи и за опозицију, јадну увенулу смрдљиву биљку, која с овим баштованима никад се неће шповратити. Они сад као траже свог заједничког кандидата. Ако опозициони лидери зиста желе да помогну Србији, онда би баш морали да се повуку из политике, да дођу неки “нови клинци” и да засучу рукаве. Они уствари подсећају на Демократску странку. Жуто предузеће у септембру бира вођу. Ако победи Шутановац ДС ће тренутно умрети. Ако победи Пајтић биће то одложено али сигурно умирање… Али имам свог председничког кандидата. Кандидујемо личност која би по стручном профилу али и дијагнози могла да излечи Србију. Наш кандидат је др Славица Ђукић Дејановић клинички психијатар, доказани стручњак какав је потребан баш свима нама. Госпођа Славица не би столовала на Андрићевом венцу, њена ординација би била цела Србија. Она је једини исправни кандидат од свих могућих. Дакле гласајте за свог лекара, он нам једини може помоћи. Извор: Правда