Правда

Пише: Александар Павић Кренуло је од америчке савезне државе Јужне Каролине у августу, да би се потом проширило на 20-ак држава на пет континената. Пријављено је на стотине, што правих што лажних инцидената. Феномен се највише пријављивао преко друштвених мрежа, али су и мејнстрим мас-медији, попут лондонског Гардијана, такође исцрпно о томе извештавали. Чак је и руска амбасада у Лондону у октобру 2016. упозорила на опасност од кловнова и њихових егзибиција – истина само пар сати пошто је британски министар спољних послова Борис Џонсон позвао народ да протестује испред руске амбасада поводом руске интервенције у Сирији, што је код неких изазвало подозрење о томе на кога се тачно руско упозорење односило. И, таман кад је нормалан свет помислио да је кловноманији дошао крај, јавио се први случај у 2017-ој, у лику „високог представника међународне заједнице“ у Босни и Херцеговини, Валентина Инцка, који је, по речима Милорада Додика, „изигравајући кловна… од међународне заједнице у БиХ направио циркус“.Последњи екцес кловна-убице Инцка, који је, истина, више изазвао запрепашћеност и огорченост него некакву панику или хистерију – било је његово поређење Републике Српске са Независном Државом Хрватском, поводом обележавања јубиларног 25-ог Дана Републике Српске: „Ако бисмо почели славити празнике као што је 9. јануар, онда би се неки могли досјетити и да се слави, рецимо, 10. април, дан када је основана Независна Држава Хрватска (НДХ)“, рекао је несрећни корушки пајац за портал faktor.ba, и остао жив. Уз сасвим солидну плату од 25.000 евра месечно, што би га отприлике ставило у категорију средње плаћених јавних забављача. Нажалост, мада је Инцко суштински неозбиљан као фигура, он није нимало забаван. Чак и да је тако нешто изјавио као обичан грађанин, то би било запањујуће. Али он то, опет нажалост, није, већ је, упркос свом приземном духу, „високи представник“. И очигледно је да његове речи суштински рефлектују ставове западног дела тзв. међународне заједнице, с обзиром да она ни једном речју није коментарисала Инцкове речи, а камоли их осудила. Порука је јасна – а то и није нека вест – садашњи политички Запад, којим још увек владају исти агресивни глобалистички кругови који су и разбили Југославију, и даље Републику Српску желе да етикетирају као злочиначку, геноцидну творевину попут НДХ. Уосталом, зато су и организовали Хашки трибунал за бившу СФРЈ, да би легитимисали и озаконили своју на лажима утемељену антисрпску пропаганду, да би направили лажну симетрију између Срба и нациста, Срба и својих локалних вазала, истих оних који су били и Хитлерови вазали; да би ревидирали и опрали сопствене историје, и оправдали свој најновији незаконити, крвљу натопљени интервенционизам. И код нас и свуда у свету где је то могло да прође: Авганистан, Ирак. Либија, Јемен, Украјина, Сирија, Судан… Ово, иначе, није Инцков први екцес ове врсте. Крајем маја 2011. је, поводом протеста који су организовани због хапшења генерала Младића, „кловн-убица“ изјавио како у његовој Аустрији „не би било добро прихваћено када би људи протестовали у корист таквих нацистичких ратних злочинаца“. И ником ништа, ни гласа од било кога меродавног са „просвећеног Запада“, где би, ако ништа друго, чак ако би искрено сматрали Србе за највеће злочинце које је људска историја изнедрила, требало бар да влада претпоставка невиности док се не оконча суђење. Сличну свињарију је Инцко направио и прошле године, чак четири месеца пре него што је један деветогодишњи амерички дечак пријавио да су двојица у кловновским костимима покушали да га намаме у оближњи шумарак. Наиме, у интервјуу за бх портал klix.ba, поводом вести да је Студентски дом на Палама назван по Радовану Караџићу, Инцко је изјавио: „Веома сам разочаран чињеницом да још увијек има људи који бирају величање ратних злочинаца и сакривају истину. То није пут напријед. То шаље потпуно погрешну поруку јавности и то је анти-лидерство. Можете ли замислити ситуацију да се неки студентски дом у Аустрији зове, рецимо, Хајнрих Химлер? Аутоматска реакција на такву вијест би била да је то срамотно. И било би. То је потпуно срамотно и неприхватљиво. Релативизирати зло такођер је чин зла. Умјесто да се окрену ка будућности, неки покушавају затворити садашње и будуће генерације у најмрачнија поглавља хисторије ове земље. Таквим понашањем сами себе искључују из цивилизираног свијета“. Треба ли поновити – нико од западних званичника на ову одвратну клевету није реаговао. Јер, то је оно што нам истински мисле, упркос свим слатким речима како нас „желе у њиховом клубу“, како ће малтене црћи без нашег чланства у њиховој офуцаној ЕУ грађевини. Да ово све не би звучало као прича без покрића, још једном ћу се осврнути на само једну дипломатску варницу са западним фактором у којој сам лично учествовао у председничком кабинету у Бањалуци, негде крајем 1996. године. За време састанка на којем су амбасадори шест чланица тзв. Контакт групе уручивали најновији дипломатски демарш Републици Српској, немачки дипломата се мало занео, па је кренуо да нашу страну оптужује за сва зла која су БиХ задесила, „реторички“ постављајући питања о томе ко је одговоран за сва разарања, смрти, избеглице, несрећу, итд. Ваљда очекујући да ћемо сви „кооперативно“ да климамо главом и сами себе оптужимо док он, путем лажне моралне озлојеђености, пере своју нечисту националну савест. Срећом, седео сам директно преко пута њега, па сам искористио прилику да му најдиректније одговорим: НЕМАЧКА. До краја састанка се више није чуо, на задовољство његовог младог муслиманског преводиоца, чији је осмех и чврсти стисак руке после састанка све говорио. Другим речима, знају они сви врло добро шта је права истина, знају они да и ми знамо. И баш зато им је метод да, попут кловна-убице Инцка, што безобразније и гласније изврћу истину и лажу нас у очи. Не само зато што ће то њихови медији пренети, и што ће то дати додатна крила локалним вазалима, колаборационистима и сарадницима окупатора, већ и да би нас директно понижавали, убијали у појму, терали да признамо очигледне лажи о себи самима и, на крају, легитимисали њихов агресивни и незаконити интервенционизам на нашим просторима. То прво полувреме пост-дејтонског отпора наставку глобалистичке агресије другим средствима, у којем сам имао част и привилегију да учествујем, трајало је док отпор није разбијен и споља и изнутра – а с њим умало и Република Српска, после чега су се на власти скоро пуних десет година углавном смењивали политичари који су се утркивали у својој „кооперативности“, стичући ненадокнадиву предност над онима који су држали до себе и своје националне части. Но, друго полувреме, које је почело око 2006. обележило је постепену обнову националне чврстине, у лику еволуције Милорада Додика, чији је све усправнији национални став, с обзиром на политичке успехе које већ годинама ређа, очигледно верна слика народног расположења. И Додик и они који га подржавају су у праву када за Инцка кажу да је кловн. Не само зато што је то најблажи епитет који заслужује ништарија која се усуђује да многострадални српски народ безочно вређа, већ и зато што представља симбол непристајања на њихове безобзирне лажи, симбол наше националне свести да знамо да они лажу, да нас свесно вређају и да то нећемо више да трпимо – а није никад ни требало трпети. Ако ћемо бити достојни, као Срби са обе стране Дрине и свуда – Републике Српске и свих тековина наших ослободилачких борби. Као и Светог Архиђакона и Првомученика Стефана, кога је Емир Кустурица у свом незаборавном обраћању поводом 9. јануара, сместио у праве историјске оквире, као свеца заштитника државе Твртка Котроманића, краља Србаља, Босне, поморја, Хумске земље, Доњих Краја, Западних страна, Усоре, Соли – из времена пре него што је отоманска нога и агресивни ислам који је са собом донела, и крочила на ове просторе. А ови наши простори заслужују много више од кловнова који би да њима управљају. Извор: Фонд стратешке културе