Пише: Жељко Цвијановић1. Упркос никад већим отпорима и ометањима из Сарајева и неких западних центара, прославу 25-годишњице Републике Српске, српски народ на целом Централном Балкану дочекао је са никад већом надом у регионалне рефлексе наступајућих глобалних промена. У деликатном тренутку, кад су промене извесније од њихових коначних исхода, Република Српска и њен лидер Милорад Додик унутар целог националног корпуса имају незамењиву улогу. Наиме, јасном артикулацијом интереса и њиховом тврдом одбраном Српска и Додик прекинули су безмало две деценије српског ћутања и повлачења не само пред западним силама већ и регионалним ривалима. Тешко да се ту може говорити о инциденту; реч је о незаустављивом процесу, још далеко од свог врхунца.
Пркосећи противницима, Додик често помиње могућност издвајања Српске из БиХ уколико Бошњаци наставе са мајоризацијом над Србима. У једном од последњих интервјуа, међутим, ту претњу је уозбиљио, говорећи да „постоји једна сјајна идеја о којој смо недавно могли да читамо“ – „да се РС издвоји и направи заједницу са Србијом“. Уз припајање четири српске општине на северу Косова и враћање „српског предзнака Црној Гори“, каже Додик, „то све би нам дало дугорочно решење за стабилност Балкана“.
2. „Сјајна идеја“ је текст некадашњег британског дипломате Тимотија Леса, објављен под насловом Дисфункција на Балкану 20. децембра у америчком часопису Форин аферс. Суочен са променама у међународној политици и чињеницом да утицај ЕУ на Балкану слаби а магнетизам обећаног приступа ЕУ не може да заустави нестабилност у већини земаља кандидата, Лес предлаже под командом САД „радикалан приступ како би се задржао мир и успоставила стабилност у региону“. То би се, каже, реализовало стварањем „правилно уређених националних држава“ – велике Србије, велике Албаније и велике Хрватске. Ерго, у неколико етапа хрватски део БиХ припојио би се Загребу, Српска постала део Србије, а бошњачки део БиХ био засебна држава. Србија би још добила север Косова, а можда и Црну Гору. Тирани би припао већи део Косова, албанска „енклава“ у Црној Гори, већински албански делови Македоније и општине на југу Србије, које Лес назива „Прешевска долина“.
3. На први поглед, Лесова идеја могла би да изгледа као нова и примамљива. Али само на први поглед. Јер овај план прекомпозиције Централног Балкана није део нових ветрова, које у западним центрима раздувавају ојачане контраелите. Бивши службеник Форин офиса који је радио и у британском конзулату у Бањалуци, Лес је део либералних „старих елита“. Исто тако, Форин аферс, у коме је Лесов текст угледао светло дана, часопис је ноторног тхинк-танк-а – Савета за спољне односе – једног од срца таме глобалистичке идеологије. Лес је, дакле, стари, а ново у његовом плану јесте тек модел задржавања опадајућег утицаја САД у региону и осујећење растућег руског, што аутор у свом тексту и не крије. Крије, међутим, нешто друго: наступајуће промене – посебно уколико дође до сарадње САД и Русије у борби против исламистичког тероризма, што изгледа као прва тачка сагласности Путина и Трампа – тешко да ће нетакнутим оставити депое глобалистичких нус-производа – регрутне центре, попут Тетова, Приштине и Сарајева, или логистичке и транзитне пунктове, попут Загреба и Подгорице. Агресивна нервоза којој последњих недеља сведочимо из тих центара управо је резултат страхова од промењених околности. Кад подршке више не буде и кад проветравање крене, многе државе које су САД стварале на Балкану 90-тих показаће се у пуном светлу – као пропале државе (фаилед статес), настале на политичком насиљу глобалистичке изградње нација. За то време, Српска и посебно Србија, ако не подлегну искушењима у првој половини године, добиће прилику да буду праве оазе регионалне стабилности. 4. Лесова идеја је тако сакривање пиштоља који се пуши и утапање пропалих држава, целих или у комадима, стабилнијим целинама. Са друге стране, он настоји да спаси утицај САД, посебно у оквирима хрватске и албанске целине, којима „даје“ и територије које фактички не контролишу, за разлику од Срба, којима углавном „даје“ оно што већ имају. Лес настоји да „велику Хрватску“ и „велику Албанију“ „огради“ новим границама и спасе их долазеће олује зато што правилно предвиђа да ће у новим околностима и албански и хрватски фактор бити у опадању. Исто тако, Србима је 90-тих у Дејтону одговарало „ограђивање“ интереса у Босни, кад су и сами били у опадању. Ради се, међутим, о томе да се Србима данас отварају нове карте, са којима би, уместо о новом „ограђивању“, могли о себи да размишљају амбициозније – као о главном локалном креатору промена на Централном Балкану. 5. То дефанзивно „ограђивање“ проблематично је и утолико што губитком Прешева Србија остаје без стратешке везе са Македонијом и Грчком на централнобалканској вертикали. Да и не говоримо о томе да се одриче 90 одсто територије Косова, и то у моменту кад је најгоре за нас тамо већ прошло. Исто тако, припајањем Српске добија у Босни тешко брањиву границу и очајне Бошњаке, потпуно зафарбане у ћошак без икакве перспективе, вруће припремљене да буду једино што им је преостало – хрватска пешадија. Бошњаци су, са својом актуелном владајућом гарнитуром, остали без савезника, док Лесова идеја показује да су њихови дојучерашњи западни заштитници решили да их још једном жртвују зарад спасавања свог утицаја. Због тога, веома брзо, можда већ током ове године, Бошњаци ће бити присиљени да редефинишу своју политику из 90-тих и уђу у озбиљан дијалог са Србима као решење њиховог физичког опстанка. Београд би, наравно, на својим западним границама пре свега требало да брину за Српску, али не би смео да губи интерес за целу Босну, утолико пре што Бошњаци, без савезника који их већ цео век хушкају на Србе, у основи јесу део „српског света“. 6. Не треба због тога бити агресиван и арогантан нити градити великодржавне амбиције и сањати анексију Босне. Али се од Бошњака не треба ни „ограђивати“. Уместо тога, наступајућу кризу у региону Србија би морала да искористи најпре за очување свог мира, стабилности и јачање суверенитета (што све, на жалост Тимотија Леса, подразумева даље унапређивање веза са Москвом), а одмах затим и за формирање српског културног модела, који би баштинио контнуитет 19-вековне Србије. Уз промену економског модела, која ће политички бити могућа до краја године, Србија би већ за десетак година могла да постане не само место највећег раста у окружењу већ и најпожељније место на Балкану. То може бити формула и будућег уједињења Срба и модел будућег дијалога са Бошњацима, Македонцима и Црногорцима. Важно је рећи да изградња Србија као пожељног места на Балкану никако не би требало да подразумева некакав нови јужнословенски пијемонт. Али не треба ни бежати од могућих будућих државних савеза са тим народима, с тим што у њих ваља улазити вођен искључиво српским интересом, док ће се за свој интерес Бошњаци, Македонци и Црногорци побринути сами. 7. Наравно, такав приступ, коме цртање граница није приоритет, никако се не сме мешати са пасивним наступом Београда у региону, који је обележио последње две деценије. Ако би формално припајање Српске Србији на западним границама српских земаља довело до стања „вечитог рата“, шта стоји на путу Београду да се већ данас према северу Косова, северу Црне Горе и Српској понаша као према јединственом културном простору, наравно, пошто, заједно с њима, одговори на питање шта је то српски културни модел за 21. век? Шта нас спречава у већој економској сарадњи на целом српском простору? Ко нам данас не дозвољава да, попут источних и западних Берлинаца некад, градимо цесте које су се после рушења зида настављале једне на друге. Формално уједињење не би нас неизоставно довело до фактичког (довољно је сетити се примера Треће Југославије), али фактичко би нас свакако одвело до формалног. „Ограђивање“ и цртање граница, чак и кад је оправдано, једноставнији је, али неизвеснији пут, јер ствара конфликте и кризе. Ширење утицаја једне пожељне земље плодотворније је, неконфликтно, и није без значаја да Србија, први пут после сто година, долази у прилику да тако нешто реализује. Има у томе и на кога да се позове: довољно је да следи поруке које јој је о култури и просвети оставио мудри Стојан Новаковић. Свакако бољи избор од Тимотија Леса. Извор: Нови Стандард
