„Потемкинови влакови“
Боже, све је било је толико очито за све оне који имају преко пет година. Знало се да тај влак на којем је писало: „Косово је Србија“ и који се најављивао данима, а пошто Албанци то неће дозволити, да тај влак сасвим сигурно неће прећи „административну границу“, да неће стићи до Косовске Митровице, те да ће се вратити у Београд! Изгледа да је провидна, предизборна „патриотска“ пропаганда, скупим кич средствима, постала постмодеран српски манир који опчињава све више залуђену и све мање критичну јавност. У Марксово доба, комплексна религија је била истински опијум за народ, а сада су за стварање масовних илузија довољни лоши плагијати типа фантомских контејнера пуних оружја у близини премијера, те „Потемкинови влакови“ са иконама и запаљивом реториком. Што било да било, Вучић је то, у свом божанском маниру сјајно искористио. Влак је, изјавио је он, особно дао вратити како би се избјегле људске жртве и осигурала неизбјежна стабилност и мир регије. „Само да рата не буде“ рекао би Балашевић. У сврху Титовски конципиране „мирољубиве коегзистенције“,а Вучић надмашује Тита барем за тридесет центиметара у висини, модерни анти-Александар и сувремени Исус Крист се, „огорчено али с мјером“,истовремено обратио Вашингтону, Бриселу, Москви, УН-у као и, злу не требало,међугалактичким властима у Млијечној стази, те се по тко зна који пут, исказаокао одлучан државник који на себе храбро прима све гријехе и сву бол свијета! Чак је и Албанцима енергично припријетио: „Ово вам је задњи пут да нама Србима ударате зврчке“. Албанци су се, наравно, страшно препали. Тако ће, због панике која их је захватила, већ овај тједан дозволити стварање Заједнице српских опћина, а и обећали су да ће од сада пропуштати српске „влакове без возног реда“ ма што год на њима писало. Ипак, увјет за то је да Тома Николић буде влаковођа, пошто је он, а то је и недавно потврђено, увијек добродошао у америчко-албанску „Косово Републику“ као драги српски гост.Зашто Вучић мора бити предсједник
Овај маркетиншки потез са влаком, јасно је означио Вучићеву жељу да се кандидира за предсједника Србије. Вјеројатност да се то не деси је на нивоу статистичке грешке. Има више разлога због чега се, по свему судећи, садашњи предсједник владе и лидер СНС-а одлучио на тај корак. - Прво, сваком иоле значајнијем политичару је циљ да једног дана буде „отац нације“. Вучић, наравно жели да сви добри људи буду међусобно равноправни у „јакој“, територијално недефинираној Србији. Али, да би се то постигло, Он привремено, а по вољи оних западно од раја, мора бити „први међу једнакима“. Па кад се то у Србији напокон оствари, а неће у пар слиједећих деценија,Он ће се, можда, добровољно повући из политике. - Друго, тко би Србију могао одлучније водити ка „Европи“? Опет, једино Он. Али како ће Србија у „Европу“ ако Он не обједини функцију предсједника земље и предсједника владе? Јер ништа се у Србији не може добро десити без „демократског апсолутизма“ неког великог вође. У противном, што ако, не дај Боже, за предсједника дође онај „жути“, Јеремић. Или, рецимо, Војо буде изабран, а Хаг га накнадно осуди на доживотну робију, па Србија остане без предсједника. А ни са Томом, садашњим предсједником, се не може постићи „Европски пут Србије“. Мало, мало, па ово „сметало“ почне причати о Руском путу и давати ратоборне изјаве о Космету као о накарадној псеудо државној творевини под америчко-албанском окупацијом. Плус тога, Тома, противно Вучићу, подржава чак и оног тврдоглавог, веберски нерационалног Додика, који се упорно опире „Европи“. Такве људе треба, дакле, политички елиминирати како би се унаприједила Србија. Зато је најбоље сам постатипредсједником земље, задржати власт у својој партији и, преко скупштинске већине, управљати владом. - Треће, мада непровјерено, Вебер је, тврде „упућени“, антиципативно у својим списима које још нитко није видио, јасно назначио ММФ као истинског бранитеља протестантске етике и развоја капитализма. Познато је,да је циљ ове америчке институције да „неразвијенима“ јасно даде на знање зашто су у таком стању, зашто се никада неће моћи опоравити, и зашто се морају све више и бесповратно задуживати. Овај ММФ колонијални „хуманизам“ вриједи за читав свијет, осим за Србију. Уствари, да Он није на њеном челу, Србија би се и даље ваљала у живом блату дужничког ропства као и 75% човјечанства. За сада се Србија, тврди Он, успјешно опоравља, тако да је чак и ММФ задовољан Његовим дјеловањем што Он непрекидно и с поносом истиче. Бре, докле ли ће?- Четврто, након поражавајућег и, чини се, антисрпског „Бриселског споразума“, нетко ће „на путу према Европи“ морати потписати признање такозване „Републике Косова“. Пошто је то, према уставу, првенствено у надлежности парламента и премијера, формално, Он неће тиме прљати руке, а лако је накнадно смијенити формалне актере тог чина.
Морамо, међутим, бити поштени прама Њему. Он је одувијек мислио да би Брисел пристао да учлани Србију у ЕУ у замјену за Косово. Цитирајмо га:
„Од Европе је (од пробриселских и бриселских бирократа, Е. В.) направљена догма. Сад ћемо ми тамо, па ће да нам буде боље. Само што није. И то нам се прича годинама...А они нам кажу. Можда 2014., можда 2021...Тко зна што ће да буде за десет година, тко жив тко мртав...Није њима суштина да ми испунимо њихове економске услове. Њима је суштина да узму Косово и Метохију. Ако нам то узму, пустили би нас одмах (у Европу, Е. В.) и са оваквим економским стањем.“ (Вучић, 2005.)
