Пише: Александар Павић
Од тад је прошло недељу дана. У међувремену је од стране одлазеће екипе Обамине Беле куће додатно дигнута температура око тзв. извештаја о руском хаковању америчких председничких избора, још увек без и једног понуђеног доказа. Што је, међутим, између осталог, бројним „либералним“ америчким политичким корифејима дало нови повод за оспоравање резултата америчких избора, а и изливе врло „нелибералне“, да не кажемо ксенофобичне русофобије. Избиле су и отворене, јавне варнице о вредности тог извештаја између одлазећег директора ЦИА, Џона Бренана, и долазећег председника Трампа, који се запитао да ли, с обзиром на оптужбе којима га бомбардују неке америчке службе, живи у нацистичкој Немачкој. Амерички либерал-неокон медији који су навијали за Хилари су, уз подршку горе наведених политичких фигура, и сами наставили да сеју русофобију и протурају лажне вести о новим непочинствима злог руског медведа против вашингтонских невинашаца. Стигло је и нових неколико хиљада америчких и других НАТО војника и пратеће технике, на путу ка руским границама, у Пољску, Румунију и балтичке државе, на основу одлуке донете у децембру, тј. после америчких председничких избора. (Претходно су крајем децембра Пољска и САД потписале споразум о испорукама 70 крстарећих ракета ваздух-земља JASSM ER за авионе Ф-16, са дометом од око 1.000 километара, које могу директно да угрозе постројења дубоко у територији Русије.) Разни левичари, анархисти, борци и боркиње за људска права, разочаране Демократе, и по која холивудска звезда најављују масовне демонстрације и маршеве за дане инаугурације новог америчког председника, са амбицијама не само да протестују против Трамповог избора већ, ако је могуће, и да спрече његово ступање на дужност.
А, да не би случајно све то заобишло и ове крајеве, америчке „дипломате“ су охрабриле сецесионистичке власти у Приштини да пошаљу терористе преобучене у специјалце на север КиМ и подржале њихово право да „управљају својим границама“. У исто време, апсолутно игноришући нове ратнохушкачке изјаве из муслиманског дела Босне и Херцеговине, попут оне генерала Атифа Дудаковића да „сваки Бошњак са 17 година мора себи купити „алфа униформу“, чизме, врећу за спавање, ранац”, као и све отворенију усташизацију Хрватске и упозорења хрватске председнице да „мир неће вечно трајати“, одлазећи клинтонисти су, пословично, решили да је ипак највећи проблем у Србима и нашли изговор да уведу санкције против – Милорада Додика. Претходно одбивши да му издају визу да би присуствовао Трамповој инаугурацији – што је не само шамар Додику – око којег се он није посебно узбуђивао – већ и врло свестан шамар новом америчком председнику, што представља акт непоштовања према врховној америчкој политичкој институцији без преседана у новијој америчкој историји.
Неки посматрачи тумаче ове потезе у психолошком кључу, као одразе фрустрације поражених псеудоелита које су себе сматрале недодирљивим, па чак и осветољубивости према свим њиховим непријатељима. Тога, наравно, засигурно има, али тешко да то може да представља потпуно објашњење. Пре делује, што су други констатовали, да је реч о максималним напорима да се онемогући или бар радикално отежа „враћање сата уназад“, односно поништавање „вредности“ које нам је подарила глобализација током последњих четврт века и пратећих „достигнућа“. Па макар избио и светски рат.
И у тој спремности да се изазове масовна људска, природна, материјална и морална катастрофа огледа се сва беда громогласно „краја историје“ кроз глобализацију „општељудских вредности“, „демократи(заци)је“, „слободног тржишта“, слободе кретања људи, робе и капитала, итд. Иза јагњеће спољашности крили су се вуци, чијим завијањима сада одзвањају сви „слободни“ медији које су монополисали током ових година. Слободни избори су добри само ако они победе. Ксенофобија је табу док год се не ради о Русима (и Србима, наравно, првим Голдштајнима света после 1984. године). Расизам је лош, осим ако победи кандидат за ког је гласала већина америчке беле популације, која је, одједном, преко ноћи прекрштена у „беле супремацисте“, док се црнци који су спремни да Трампа јавно подрже и сарађују с њим ноншалантно етикетирани као „црначки медиокритети“, и то од стране „својих“. Наравно, где друго него на Сиенену, у ударном термину.
Сад одједном, свим тим „антиратним ратницима“ није битно то што је на врху Трампове агенде смањење тензија и, ако је могуће, побољшање односа са другом великом светском нуклеарном силом – Русијом. Сад смо, одједном, од парола да „мир нема цену“, дошли до „после мене потоп“. Уз оживљавање свих хладноратовских стереотипа о Совјетима, сада пројектованих на Русе. Дакле, чим је њихов кандидат – Хилари Клинтон – изгубио, тај врли, лепи, модерни, „ин“, „кул“, „фешнабл“ свет се претворио у масу ксенофобичних антидемократских ратнохушкача закрвављених очију, којима још само фале зарђале кашике. Шта то би?
Није ли за њих „мир“ све ово време заправо значио само одсуство отпора њиховој политици? Није ли за њих „демократија“ значила победу искључиво њима пожељних кандидата и политика (што је, уосталом, ЕУ већ више пута до сада на делу показала)? Није ли њихов императив за гајење „толеранције“ заправо био само маска за рат против традиционалних вредности, на првом месту вере? Нису ли управо њихове лажне вести биле главни покретач разбијања прво Југославије па онда и других суверених држава? И није ли њихова подршка најгорим и најрадикалнијим исламо-терористима, као „борцима за демократију“, произвела највећи данашњи глобални безбедносни проблем и изазов.
Нису ли, на крају, управо „либерали“, неоконси, „демократе“, и агресивни проповедници мултикултуралности највећи проблем планете данас, и највећа опасност по светски мир? Извор: Фонд стратешке културе
