Осим тога, он је у интервјуу за хрватски портал "Нови лист", навео да је једино решење да Асад остане на власти у Сирији, као и да су Путин и Трамп "производи ситуације". Такође, Лончар каже да САД нису смеле тако грубо да руше Гадафија, да је Ирак "абортус америчке политике", а сматра и да уколико Марин Ле Пен победи на изборима у Француској да ће то довести до краја Европске уније.

Како каже, некадашњи свет у којем је он радио као дипломата био је једноставнији јер су постојала два пола.

- Велике силе САД и СССР контролисале су једна другу, а тиме и свет. Тај се систем темељио на равнотежи страха, нуклеарно оружје је било највећа опасност, али је истовремено служило и као средство одвраћања, па би се могло рећи да је свет тада, колико год се то чинило контрадикторним, био сигурнији. Постојала је релативна стабилност, тачно се знало где је Рубикон који се не сме прећи. Међутим, и тада је било 100 унутрашњих и 80 међународних сукоба у којима је погинуло 23 милиона људи - каже Лончар на почетку интервјуа.

Како се наводи, и даље је активан на светској сцени и члан је, између осталог, Светског савета верских и духовних вођа, паневропског "тин-танка" и председник Савета Института за Балкан и Блиски исток.

Осим тога, предаје на Високој школи за међународне односе и дипломатију у Загребу.

На питање какав је садашњи свет одговара да након краја Хладног рата свет више није био биполаран него униполаран, на челу с САД, "које, нажалост, нису искористиле шансу да свет поведу у добром смеру".

- Направили су грозне грешке, нарочито с извозом демократије, ратом у Ираку и лошом проценом Арапског пролећа. Русија је, пак, полако стала на своје ноге и истакла жељу да постане барем регионална, ако већ не глобална сила. Данас је свет деидеологизован и мултицентричан, појавила се Кина, затим Јапан, Индија, Бразил, чак Иран. Превладава прагматичност и савезништва зависе искључиво од интереса. Потврђује се у потпуности позната Бизмаркова мисао да нема трајног пријатељства него само трајних интереса. Како се интереси мењају тако се мењају и савезништва. Осим тога, свет је повезан као никад раније, готово све што се негде догоди преко ноћи поприми глобални значај, али, с друге стране, међународна сцена све је више фрагментисана. Та је међузависност праћена с нејединством и зато је ситуација толико неизвесна. У таквом свету живимо скоро две деценије - наводи он. Лончар истиче да је једна од ствари која је обележила 2016. годину на међународном плану то што је светска економија коначно изашла из рецесије. Ипак, како наводи, незапосленост је, осим у САД, и даље висока - у еврозони је 11 посто.

2017. - година највећих искушења у 21. веку

- Незадовољство средње класе у модерним западним друштвима све је израженије, што се посебно показало на америчким изборима и на референдуму о изласку Велике Британије из Европске уније. У политици су задоминирали популизам и демагогија, који су били оружје и Доналда Трампа и заговорника Брегзита. Појачава се антиглобализам, јер се погрешно схвата да је он донео друштвену неправду, а не либерални капитализам ослоњен на глобализацију, која сама по себи није негативна. Надаље, Русија се вратила на међународну сцену, нарочито преко рата у Сирији. Геополитичка ситуација се још погоршала, неповерење расте. Трамп и Владимир Путин најавили су спремност за нове односе, па и сарадњу и партнерство у решавању кључних светских проблема, али су обојица и нагласили потребу јачања властитих нуклеарних снага. Година завршава с негативим билансом, свет је у све већем хаосу. Последњи шеф југословенске дипломатије ту наводи да ће 2017. бити година највећих искушења у 21. веку. - Најважнији ће бити односи САД, Русије и Кине, с тим да ће се успоставити сарадња или ће се продубити неповерење. Нејасно је шта ће бити од тог двоје. Посебно је то битно за ситуацију на Блиском истоку. У Европској унији долазе четири велика изазова, избори у Француској и Немачкој, криза у Италији и Брегзит. Све што је кулминирало у 2016, а као последица развоја у последње две деценије, мора се расплести. Следи нам, дакле, година почетка расплета - истиче Лончар. На констатацију да је некада било незамисливо да грађански рат "у једној сразмерно неважној земљи каква је Сирија може да има толики утицај на светску политику", Лончар каже: - То је истина. И у време Хладног рата било је пуно ратних сукоба, али они су се одвијали без опасности да дође до глобалног конфликта. У сиријском рату учествују и САД и Русија, које под геслом борбе против тероризма фактично међусобно воде посредан рат. При чему је Русија ту доживела своју војну реафирмацију, а Америка изгубила на престижу.

"Ирак - абортус америчке политике"

Јесте ли упознали породицу Асад?  - Како да не, и оца и сина, који данас управља Сиријом. Какав је на вас утисак остављала некадашња Сирија?  - Била је то цивилизованија земља арапског света. Истина аутократска, али функционисале су и неке демократске институције. Сирија је била секуларна држава у којој су у миру и слози живеле различите верске групе.  Али, избио је народни устанак.  - Јесте, као и у већини арапских земаља. У Арапском пролећу артикулисало се незадовољство средње класе просвећених људи против ауторитарних режима израслих из антиколонијалног покрета. Нажалост, тај се покрет бирократизовао и уместо даље еманципације грађана настали су корумпирани ауторитарни режими, који више нису били прогресивни него су се претворили у своју супротност. Зато су се масе побуниле. Ти су устанци, међутим, у овим редом секуларним државама пробудили исламски фундаментализам, који је Запад подржавао на погрешан начин. Признајем, није се лако било у све то умешати, али интеревенција у Ираку била је огромна грешка америчке политике. Ту је САД поткопао своју позитивну улогу која му је била намењена по окончању Хладног рата. Био је то абортус америчке политике.

САД нису смеле тако грубо да руше Гадафија

На питање шта је требало да Америка учини када је почело Арапско пролеће Лончар одговара: - Није, на пример, требало тако грубо рушити Гадафија. Морало се с њим разговарати и тражити постепену демократизацију. Све је требало радити далеко опрезније. Један Мубарак дуго је био савезник и пријатељ Америке, а онда су га одједном напустили, погрешно процењујући ко ће у Египту доћи иза њега. Гадафи је сигурно био аутократа, али није био корумпиран. Раскошно је живео, међутим искоренио је сиромаштво у Либији и био је у једном раздобљу просветитељ и еманципатор тог народа и кохезивни фактор. И у Ираку је био аутократа, суров и опасан, који је имао претензије и према суседним државама и требало је с њим се обрачунати. Али, не на начин на који је то учињено. Није то био рат против Садама него против арапског народа. Понављам, ти су ауторитарни режими, не диктатуре, фундаментализам држали под надзором. Имате данас у Турској Ердогана који је аутократа - каже Лончар, и наставља: - Слушајте, Гадафи је, према мом мишљењу, био позитивнији него што је Ердоган. У Либији друштвене разлике нису биле велике, а Гадафијев култ личности имао је позитивних страна, као и Титов у Југославији. Наравно, они се не могу историјски упоређивати. Последњи шеф југословенске дипломатије ту наводи да је тероризам који је настао после Арапског пролећа специфичан по томе што "нема никакве јасне циљеве осим уништења западног света". - Ми не знамо за шта се они конкретно боре. Зато је борба против тероризма један од четри светска приоритета. Терористи имају данас и своју државу и ако се још докопају нуклеарног оружја угрозиће цео свет. Њима оно неће бити средство одвраћања него уништења. Тероризам мора ујединити највеће нуклеарне силе, САД, Русију и Кину. С тим у вези је други светски приоритет, надзор над нуклеарним оружјем. Трећи је глобално загревање и зато је овогодишњи Париски споразум о климатским променама велики успех. Четврти приоритет је међународни организовани криминал којег је интернет учинио врло продорним и опасним. Светски консензус о овим приоритетима више се не може одлагати. Надам се да ће односи између Трампа и Путина донети нови почетак којем ће се онда прикључити Кина и Европска унија. Њих су двојица сада на потезу, а прво би требала уследити сагласност о Сирији - наводи Лончар. Извор: Нови лист