Амерички председник се бира на четири године, али најкасније крај долази након два мандата. Он је шеф државе и владе, дакле диригује државним апаратом. Његов задатак је да спроводи законе које је изгласао Конгрес. Око четири милиона људи ради за извршну власт. Председник као највиши дипломата може да прима амбасадоре и тиме признаје државе, пише "Дојче веле".

Три стуба власти имају право да утичу један на другог и тиме међусобно могу да ограничавају власт. Председник има право да помилује људе и именује судије – али само уз сагласност Сената. Председник именује и своје министре и амбасадоре – уколико то Сенат одобри. То је једно од средстава за контролу извршне власти.

Моћ "Говора о стању нације"

Председник мора да информише Конгрес о стању у земљи – то ради у свом „говору о стању нације“. Он Конгресу додуше не може да предлаже законе, али у говору може да изложи своје теме. Тиме је у стању да Конгрес јавно стави под притисак. Више од тога не.

Он може једноставно да каже "не"

Уколико председник Конгресу један законски предлог врати без потписа, тиме улаже свој вето. Тај вето Конгрес може да стави ван снаге само ако има двотрећинску већину у оба дома. Према подацима Сената, у историји САД је од 1.500 вета било надгласано тек 111, дакле нешто више од седам процената.

Сиве зоне у дефиницији власти

Устав и пресуде Врховног суда не говоре јасно колика је моћ председника. Један трик омогућава други тип вета, „џепни вето“. Под одређеним условима председник може један законски предлог „да стрпа у торбу“, тиме је он неважећи. Конгрес тај вето не може да надгласа. Тај трик је искоришћен више од хиљаду пута.

Препоруке које су као закон

Председник може да наложи члановима владе како да извршавају своје обавезе. Те препоруке, такозвани „налози за извршење“, имају снагу закона. Нико не мора да их одобри. Ипак, председник не може да ради све шта хоће. Судови могу да укину налоге или Конгрес може да усвоји закон који се томе противи. А наредни председник опет може да их укине.

Изиграти Конгрес…

Председник може да склапа уговоре са другим владама, које онда Сенат мора да одобри са двотрећинском већином. Да би то заобишли, председници уместо уговора користе „извршне споразуме“ (Executive Agreements), договоре које су постигле владе, које Конгрес не мора да одобри. Они важе све док Конгрес не уложи приговор или усвоји закон који те споразуме поништава.

…и онда поново одговор

Председник је врховни командант војних снага САД, али рат објављује Конгрес. Нејасно остаје, у којој мери председник може без сагласности да пошаље војску у неки оружани сукоб. За Конгрес је уласком у Вијетнамски рат прекорачена црвена линија, те је покренут законски поступак. Дакле председник има надлежности све док Конгрес не реагује.

Ултимативна контрола

Уколико председник злоупотреби своју функцију и прекрши закон, Представнички дом може да покрене поступак његовог развлашћења. До сада је то учињено два пута- без успеха. Постоји међутим један много моћнији инструмент да се заустави председничка самовоља: Конгрес је надлежан за закон о буџету. Он одобрава буџет и председнику једноставно може да заврне финансијску славину. Извор: Дојче веле