Пише: Жељко Цвијановић1. Инаугурациони говор Доналда Трампа није био победнички, онај који затвара сукобе отворене док се пењао на трон и позива нацију и елите да се уједине иза њега. Био је то говор за пре, а не за после битке. Говор човека који се тек спрема да буде победник, мобилишући прекаријат против елита. Рат против вашингтонских елита Трамп је у кампањи називао „исушивањем мочваре“, што је била једна од десетак круцијалних тачака његовог програма. Време између победе и инаугурације, међутим, показало му је да то не може бити само једна од програмских тачака, већ она од које зависе све остале. У Америци ће, дакле, да пршти.
Истовремено, ниједан председник САД у свом првом говору није послао више порука о унутрашњим америчким проблемима и ниједан није послао мање спољнополитичких порука. Али мало је било америчких инаугурационих говора које је спољњи свет слушао са толико пажње – можда само Обамин из 2009. године, данас утопљен у разочарењу у његова два мандата. По природи глобализованог света, програмски говор америчког председника, чак и онај о унутрашњим проблемима, редовно има глобални значај. Осим тога, мало је држава које подводимо под именитељ „политичког Запада“ на које Трампов говор против елита није дословно примењив. Речју, прштаће у Америци, али ће прштати и широм Запада.
2. Наравно, прштаће и на периферији. Централни Балкан, срећом, не постоји на Трамповој спољнополитичкој агенди, и то говори много, али не све. Ако нас на тој агенди нема и ако Рекс Тилерсон гвозденом метлом почисти Стејт депармент – а ствар је виђена будући да таква концентрација клинтониста по метру квадратном не постоји ни на једном месту у Вашингтону – ко ће, рецимо, да обезбеђује новац за готово половину приштинског буџета? Ко ће у ДЦ остати спреман да у име виших циљева прогута кад Бакир Изетбеговић, виђени члан Муслиманског братства, изговори да је исламистички тероризам у Босни мања опасност од Републике Српске? Хоће ли бити иког са тако високо постављеним циљевима да штити Мила Ђукановића, последњег светског кума преддигиталне ере?
Централни Балкан није у Трамповм нотесу, и свако ће му бити, како сам признаје, важније да установи разлику између Хезболаха и Хамаса. То што нас нема у нотесу, значи да Трампова Америка нема намеру да нас запали, што је већ по себи озбиљан добитак, будући да је тај пожар за администрацију његове конкуренткиње био већ виђен. Значи ли то да су опасности за Србију и Србе прошле? Не значи. Идемо редом. 3. Пад интересовања Америке за земље Централног Балкана, и то у ситуацији кад се овамо уместо Амера више не могу послати о себи забављена Немачка и расточена ЕУ, већину новонасталих држава одвешће у стање нестабилности, све даље од шанси за самоодржив опстанак. Речју, без заштитника који су их основали и држали им главе изнад воде, оне се враћају у природно стање, у коме важи правило да унутрашња снага сваке државе значи таман толико њене стабилности и ни мрву више. Проблем је и што су све те новостворене државе, док су имале америчког покровитеља, гризле неупоредиво више него што су могле да поднесу. Рецимо, Хрватска је две деценије главни обавештајни пункт за дестабилизацију Србије а Црна Гора исто толико упоришна тачка за сваку врсту политичког притиска на Србију. Да ли су то могле без Амера? Наравно да нису. И шта ће сад, кад тај залогај њихова унутрашња снага не може да прогута? Повући ће се у себе и бавити се собом? Неће, јер ће тако нестати, и оне то добро знају. Шта ће да раде, недавно је показала Колинда Грабар Китаровић, кад је одлетела у Вашингтон како би Трамповој администрацији изјавила вечну лојалност и упозорила је на Србе као перманентни реметилачки фактор и претњу миру на Балкану. Од све воље да се види са Трамповим људима, најдаље што је добацила били су сенатор Марко Рубио и Дејмон Вилсон из Атлантског савета. То је, поређења ради, исто као да хоћеш да се приближиш Вучићу, па то урадиш преко Вука Јеремића и Веље Илића, и то баш ових дана. 4. Лако је смејати се Колинди, али ваља сасвим озбиљно узети у обзир да је за Загреб, Сарајево, Подгорицу, Приштину и Тирану од животне важности да на Србима задрже лудачку кошуљу навучену 90-тих и никад сасвим скинуту. Управо то је сврха целог низа синхронизованих провокативних изјава – од поређења Српске и усташке НДХ Валентина Инцка, до тврдњи Грабар Китаровићке, Мустафе Церића и Хашима Тачија о фашизму у Србији. Ако не успеју лобирањем у западним центрима, суседи ће бити спремни на сваку врсту провокација, па и изазивања нестабилности у региону. Јер – nota bene! – задржавање лудачке кошуље на српској глави за њих је питање свих питања. Да би се измерило колико далеко се може ићи са тим провокацијама, ваља имати у виду једну ствар: једини начин да се Америка врати на Балкан јесте рат на Балкану. Биће, дакле, веома тешко издржати такве провокације, и то би пре свега Додик и Вучић морали да имају у виду. Срби се не смеју навући. 5. Али само избегавати провокације и изазивања нестабилности није врх мудрости нити стратегија победника. Зато ће играти мудро с тим бити утолико теже што Срби у исто време морају да постепено и упорно померају границе политичког понашања у правцу новог односа снага. Наравно да је могло и вештије, и мудрије, и ефикасније, тек срски воз из Београда за Косовску Митровицу је, поред неколико отворених ризика и промашаја, имао и неколико врло важних погодака. Прво, послужио је да се први пут после много времена пошаље порука да Београд неће дозволити никаво насиље над Србима на Косову. Та порука убудуће ће за српску власт имати снагу обавезе, а за Албанце озбиљне опомене. Друго, возом је озбиљно тестиран међународни фактор. Руси су нас јасно подржали, и то на годишњој конференцији за медије Сергеја Лаврова. Американци су се јавили са проалбанском изјавом, али тек на нивоу амбасаде у Приштини. Европљани су балансирали изјаве, трудећи се да директно не оптуже никог, мудро тврдећи да је боље гледати у будућност него у прошлост. Наравно, друга је ствар шта су иза завесе и једни и други саветовали Албанце, тек чињеница је следеће: да је тако дизајниран воз пут Митровице кренуо пре шест месеци, и из Вашингтона и из Берлина бу нам небо срушили на главу. И, коначно, треће: воз је показао да најжешћи отпор синхронизацији српске политке са променом односа снага неће доћи ни из Вашинтона ни из Берлина, па ни из региона, већ из саме Србије. Тешко да је било виђенијег припадника пете колоне – од НВО до владе – да Томиславу Николићу, због помена могућности слања војске на Косово није написао отворено писмо или бар твит да не рачуна на њега. Свега је било у тих неколико дана – и генерала који су тврдили да у Србији „нема ко да ратује“ (хеј, генерала!), преко невладиника који су изазивали инциденте, до опозиције која је тражила начин да профитира на грешкама уместо да подржи добитке, све до медија који су данима васпитавали Србе о предностима живих ништака над мртвим јунацима. 6. Наравно, Србија треба да се чува рата, поред осталог и зато што би јој он данас одговарао мање него било коме у окружењу, али и да се припрема за тренутак кад избора нема, утолико пре што су они итекако могући. У међувремену – како је неко паметан овде већ приметио – ваљало би, попут воза за Косовску Митровицу, дизајнирати све возове, аутобусе и возила градског превоза који возе по Србији. Тако би се Срби после дуге паузе почели привикавати да и они и њихова држава имају некакве националне и државне интересе и да се они не исцрпљују у томе да увек и свуда ваља поступити у складу са интересима наших противника. Ко се сећа како је пре само неку годину постављање ћириличних написа на аутобусе у Новом Саду изазвало незапамћену хистерију, неће то бити ништа лакше него протерати воз поред Тачијевих специјалаца. Тај посао Доналд Трамп назива „исушивањем мочваре“. Иако тешка, ствар је веома једноставна – или је исушујеш или си мочвара. Такво је време, тешко да има трећег. Извор: Нови Стандард
