Најновије

Српска игра престола

Готово је сигурно да се Вучић неће кандидовати за председника, чиме би направио грешку која би га коштала можда и опстанка на сцени.

Ивам Ристић (Фото: Фејсбук)

Пише: Иван Ристић Историјско искуство је показало да председнички избори у Србији носе далеко већи значај него што би се то могло наслутити кроз уставна решења и упоредну праксу земаља у којима је тежиште извршне власти на влади. Поред тога, проток времена са собом носи све већу геополитичку тежину, па се тек сад показује у којој мери је куповина времена остала значајна у постојећим условима. Поред председничких, још једни парламентарни избори у српску политичку свакодневицу уводе низ фактора који ће креирати њихов коначан исход и трасирати Србију у периоду глобалних промена, чијих смо зачетака сведоци. Упркос комплексности која нужно прати највиши ниво политичких дешавања, они се могу свести на две основне групе – државне и политичке.
Државни разлог
У претходној години низали су се политички догађаји који напокон погодују инкорпорисању српског националног интереса у нову глобалну прерасподелу карата. Ипак, међупростор док Трампова администрација не похвата управљачке нити карактерише повишен ниво опасности. Незаобилазно будно око које бди над утицајем страног фактора приликом прекрајања воље грађана Србије и овај пут ће бити мајсторско решето за тумачење и најмањих гибања на политичкој сцени. Суштински интерес који иза тога стоји може се сагледати кроз прелазак српске спољне политике у офанзиву, све слободније изражавање идеја о Србији као интегративном фактору, као и конкретним политичким појавним облицима унутар земље и изван ње.
Српска спољна политика је од потписивања Дејтонског споразума до данас била у потпуној дефанзиви. Наметнуте оружане сукобе са предвидивим исходима и ембарго заменио је петооктобарски пуч, који је на територији Србије инсталирао мрежу невладиних организација и агената од утицаја, кроз чију се густину тек у последње време стидљиво назире слобода. Сви досадашњи напори били су усмерени на успостављање макар привида еквилибријума како би се обезбедила боља позиција у дипломатским круговима.
Први офанзивни потез је стратешка одлука да се део будуће ескадриле борбених авиона набави из Русије. Набавка летачких апарата је пре свега знак да Русија озбиљно рачуна са Србијом у будућности, али и озбиљан тест за ону много важнију набавку – ракетне и ПВО системе средњег домета. Тиме би се неповратно променила равнотежа снага у региону у нашу корист и поставио темељ за војно неутрални Балкан.
Такође, након озваничења сарадње са Русијом у обнови ратног ваздухопловства уследила је до сада незамислива подршка Београда усмерена на амбиције РС и све отворенија сарадња у том погледу. Са тим у складу, било какав план који подразумева пијемонтску улогу Србије неизбежно ће наићи на коришћење свих расположивих средстава како би се сасекао у самом корену. Руски план о четири војно неутралне балканске државе и његова потенцијална реализација надвијају сенку над атлантистичком замисли о „помирењу у региону“ и креирању „југосфере“ под хрватском диригентском палицом. НВО сектор ће поново активирати мрежу ниског или средњег интензитета усмерену на разарање мукотрпно ствараног најмањег заједничког садржаоца српског националног интереса и убеђивање јавног мнења како је интерес Каптола заправо интерес Андрићевог венца. Зачетак тог процеса већ назиремо, а ситуација ће се временом само додатно заоштравати. Геополитичке промене које геометријском прогресијом добијају на дубини и убрзању сувишним чине проамеричке играче у врху извршне власти. Не треба искључити могућност да ће нови парламентарни избори бити искоришћени за цементирање суверенистичких позиција и попуњавање најодговорнијих позиција кадровима којима је на срцу остварење амбиција сопствене, а не страних држава. Ако се томе дода франковачка офанзива у суседству, којој милитантно крило ХДЗ непрестано даје погонско гориво, видљива је грчевита борба да се одржи статус qуо неповољан по Србију. Случајеви попут чоколадица, уништавања ћириличних табли и запаљивих изјава биће дечија игра у односу на оно што ће уследити уколико предстојећи избори не искристалишу јасан интерес да се таквим настојањима стане на крај. Политички разлог Основни политички циљ је да Вучић на крилима личне популарности уз помоћ парламентарних избора извуче популарност и прогура до победе сопственог кандидата, највероватније Томислава Николића, није искључено већ у првом кругу председничких избора. Због тога је очување цатцх алл захвата СНС у тренутним околностима од пресудне важности за сам њен опстанак, јер је јасније опредељење за било коју страну води у трајну поделу, која ће се неминовно одразити и на стабилност земље. Пред разједињеном и никада слабијом опозицијом остаје тежак готово непремостив задатак. Било да је у питању производ, услуга или идеологија, потражња за њом се ствара креирањем потребе. У зависности од успешности њеног брендирања и паковања, проевропска опозиција или њени фрагментирани делови ће имати мање или више успеха у супротстављању кандидату СНС у другом кругу председничких избора и у парламентарној трци. У тренутним условима креирање потребе на политичком тржишту неће представљати неку претерану мудрост. И даље изразито лош животни стандард и ослањање на стране инвестиције са јако ниским ефектом преливања биће упаковане у препознатљиво рухо, које мудро изоставља међународни контекст и мукотрпан процес повратка суверености који неумитно одлаже перцепцију економских промена на боље у свакодневном животу. Такође, опозиција ће вешто изоставити стратешку оријентацију земље из својих предизборних иступа и, где год је то могуће, избећи изјашњавање о темама на које бирачко тело у значајној мери реагује, а истовремено су битне западном фактору, попут хомосексуалних бракова, феминизма и сл. Вуку Јеремићу, као најозбиљнијем кандидату опозиције, не треба опозиционо бреме у виду било каквог идеолошког багажа. Он је свој имиџ до сада веома успешно градио као бескомпромисни прагматик, па би сврставање у одређени идеолошки блок неповратно урушио добар део мукотрпно стицаног социјалног капитала. Очувањем неутралне позиције у наставку кампање у односу на најважнија државна питања и фокусом на проблеме „малог човека“, он би стекао какву-такву позицију за даљу политичку борбу. Уколико се у међувремену ипак испостави да преузима улогу кохезионог фактора шире опозиције, постаје јасна аналогија у односу на некадашњи ДОС. Изражена јасна подршка Саши Јанковићу у ситуацији у којој су директни конкуренти у трци за председничку фотељу, као и јавна сагласност са програмским начелима покрета Доста је било већ у раној фази кампање откривају најважније карте. Са друге стране, националној опцији недостаје остварење идеолошког полета и ослобођење од нереалних амбиција спрам тренутних могућности. Њен лакмус ће бити када саопшти уз кога стоји, или пак да ли наступа у потпуности независно, али на курсу виталних националних интереса. Оно што је готово сигурно је да се у постојећим околностима Вучић неће кандидовати за председника. Тиме би направио грешку која би га на дуги рок коштала можда и самог опстанка на политичкој сцени. Такође, уколико имамо у виду да поједини функционери СНС блиски западним структурама врше притисак да се актуелни премијер кандидује за председника и тако избегне ризик који носи Николићева кандидатура, онда је јасно да су назнаке нове спољнополитичке оријентације Србије препознате и да постоји потреба да се ставе у оквир који одговара ненаклоњеном делу међународне заједнице. Датум председничких избора је, иако по логици ствари познат од 2012. године, саставна компонента ширег процеса који је у међувремену добио на дубини, обиму, и значају последица које производи. Најважније је да се остане у крхким и често произвољно тумаченим оквирима легитимитета, јер је циљ свих циљева очувати стабилност система у крајње нестабилном окружењу. Спољнополитичка позиција Србије, која је чини независнијом од било које чланице ЕУ, представља директну рукавицу у лице западним центрима моћи. Не треба имати илузију да ће Запад презати од употребе целокупног спектра метода и средстава које му стоје на располагању како би изборни процес у очима јавног мњења и међународне заједнице учинио нелегитимним, и успорио оно што је већ сада незаустављиво – изградњу суверене Србије. Неопходан је повод. На нама је да им га не дамо. Извор: Нови Стандард

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА