Правда

Пише: Мирослав Лазански Истина, не бих се много изненадио да управо госпођа Меркел буде та коју ће нови председник Доналд Трамп прву позвати телефонски. Иако ју је недавно прописно „изрибао“. Видећемо, Лондон или Берлин. Чудноват је однос који се током деценија развио између САД и Немачке: свака теза је тачна, али и њена супротност. Јединствена прича о успесима, партнерству на плану безбедности и економској сарадњи, али и прича о жестокој конкуренцији. Наиме, Европа никако да постане равноправан партнер САД, док Америка већ дуже дискретно, а сада под Трампом и јавно, предбацује европским савезницима недовољна издвајања у војне буџете, иако је заузврат све време имала послушног млађег партнера без самосталне стратегијске перспективе. Заправо, Американци су према Немцима наизменично практиковали три става: све док нема неслагања Вашингтон са нескривеним емоцијама патетично говори о успешном пријатељству. Чим се јаве мали сукоби, расположење се нагло мења у америчку увређеност. Свака суздржаност са немачке стране, Ирак 1991. и 2003. године, изазива бес Американаца. Ако и тада Немци не промене став, онда следи трећа варијанта: као случајно „међународна заједница“ баш тада почиње дискусију о грешкама немачке извозне привреде, почиње расправа о казненим мерама. У тој трећој варијанти Американцима више није потребна ни „међународна заједница“, довољно је да немачка ауто-индустрија буде у САД оптужена за прикривање фабричких грешака на аутомобилима. Казне су у милијардама долара. Доласком Доналда Трампа у Белу кућу, акценат америчке политике према ЕУ помера се на ову оштрију варијанту. Он то и не крије, јер је са евром као заједничком валутом Европа први пут озбиљно оспорила улогу Америке као светске силе. Економски резултати ЕУ полако се ближе или су већ надмашили резултате САД, и то захтева нову концепцију односа са две стране Атлантика. И даље постоји заједница вредности и својеврсни идентитет западног друштва, али нема више политичке идеологије која би била изазов идеји плуралистичке демократије. Нема више комунизма. Дакле, мења се однос између Америке и ЕУ, Ангела Меркел је на критике Доналда Трампа одговорила „како је судбина Европе у европским рукама“. Видело се 1914. и 1941. како је то било када је судбина Европе била у европским рукама. Управо је та „судбина Европе у европским рукама“ послужила Американцима да Европу 1945. схвате као ратни плен. Па су је још једном схватили као ратни плен 1991. године, истина тада источни део Европе. Како ће Доналд Трамп спроводити своју спољну политику, промене које је најавио, поред отпора у Конгресу – и демократа и дела својих републиканаца? Када је одлучио да бомбардује СР Југославију 1999. Бил Клинтон се није консултовао са Конгресом, на тај начин само је следио пример Харија Трумана који је ангажовао америчке трупе у Кореји без претходне дозволе америчких парламентараца. Исто су урадили и Ричард Никсон у Индокини и Роналд Реган у Централној Америци. Конгрес може да се противи политици администрације, али он не може да је промени нити да предложи неко кохерентно резервно решење. Спољнополитички одбори Сената и Представничког дома често су осуђивали политику Беле куће, али нису предлагали никакву стратегију као замену. Готово сваки председник САД после Другог светског рата сматрао је да му је дозвољено да обмане амерички народ у погледу суштинских питања спољне и војне политике. Линдон Џонсон је 1964. године, неколико недеља пре него што је изабран, без оклевања обећао супротно од онога што је већ одлучио да ће урадити у Вијетнаму: „Нисмо спремни да наше момке пошаљемо на пут од готово 15.000 километара, Азијати могу сами да се бране“. Тада га је подржавало 42 одсто анкетираних лица, када су амерички момци стигли у Вијетнам подржавало га је 72 одсто анкетираних. Када се у јавности САД споменула идеја да се амерички војници нађу у борбеним операцијама у Камбоџи – та идеја имала је подршку од само седам одсто испитаника, када је Никсон издао наређење да војници тамо и оду, то је подржало 50 одсто анкетираних грађана. Карактеристика америчког изборног система, уз често изјашњавање, сваке друге године за Конгрес, а сваке четврте године за Белу кућу, јесте и тенденција јавног мњења да се окупи око свог председника у кризама, ратовима и у свим другим преломним тренуцима историје. Доналд Трамп је обећао да ће променити Америку, још више да ће променити однос Америке према остатку света. Да му поверујемо, јер инаугурација је била баш на Светог Јована и као што ми рече господин Марко Умичевић, власник фабрике ципела у Бањалуци: „То није случајно“. Господин Умичевић је првој дами госпођи Меланији Трамп послао на поклон два пара ципела и тако је ушао историју. А креација, појава и држање госпође Трамп на инаугурацији била је врхунац елеганције. Диван дан за Балкан. Извор: Политика