Пише: Александар Павић Нема сумње да је Трампов шеф кабинета – што је иначе једна од најјачих политичких функција у САД, далеко јача него код нас – Рајнс Прибус шефу Представништва Републике Српске у Вашингтону Обраду Кесићу вече пре инаугурације рекао „ми волимо Србе“.
На првом месту, Кесић – који дуго ради и циркулише у Вашингтону у политичким круговима који нешто значе – није неко ко би олако тако нешто изговорио, а камоли погрешно пренео речи једног од најмоћнијих људи у Трамповој Америци. Најпре зато што је, осим што је српски патриота, пристојан човек и професионалац, а такође и зато што зна правила игре, и да би му погрешно пренесени разговор са
Прибусом вероватно био и последњи, односно бар последњи који би представљао ишта више од пуког протокола.
Друго, само место где се сусрет десио било је плодно тле за ту врсту размене: на пријему Хеленске иницијативе (Хеллениц Инитиативе) – глобалне грчке невладине организације која је између осталог повезана са Грчком православном црквом. А за оне који не знају Грци и Срби у расејању, поготово они окупљени око православља, имају доста већу синергију и осећај заједништва и савезништва него што га имају на свом матичном простору неумрлог Ромејског царства. То је нешто што ваља пренети, односно вратити назад на наше просторе, и то што пре – али то је тема за други пут.
Кесић је био, дакле, скоро па „међу својима“. И то не само по културно-верској основи већ и по геополитичким афинитетима и антипатијама. А за оне који нису регистровали на пријему су била бар тројица Грка-православаца који су чланови ужег или ширег Трамповог тима, укључујући и самог Прибуса. Од њих је било природно тако нешто чути.
Трампов говор празник за српске уши
Треће, има разлога да и сама Трампова администрација, бар у неком метафизичком смислу, „воли Србе“. Јер запало нам је да будемо први активни антиглобалисти на северној хемисфери, док то још није било ни поштено артикулисано, а камоли глобално популарно – и, да је било више кичме у Београду током 90-тих, били би и успешни(ји). А, као што сада већ сви знају, и због чега олош-елите и њихов либерал-неокон-мултикулти башибозук уопште нису добро спавали у ноћи између Сабора Светог Јована Крститеља и 21. јануара – Трампов инаугурациони говор је врвио од антиглобализма.
Само ове две реченице – „Тежићемо пријатељству и доброј вољи са свим нацијама света, али са разумевањем да је право свих нација да своје интересе ставе на прво место. Не настојимо да наметнемо наш начин живота било коме, већ да га учинимо светлећим примером за све друге“ – требало би да представљају музику за српске и све друге нормалне уши. Четврто, потенцијално испуњавамо кључну ставку Трамповог програма, односно визије, која је скоро у равни идеологије. Као народ (дакле, не оне наше анахроне политичке „елите“, које још увек робују клинтонизму), природни смо непријатељи клинтонистичке, односно глобалистичке заоставштине на овим просторима, од савезништва са терористима, исламистима, нарко-мафијом и крими-картелима, до даљег вазалства према Бриселу, Берлину и њиховој сорошевско-глобалистичкој, антиисторијској визији Европе. Трампу би у борби са глобалистичком хидром која му тек предстоји било итекако корисно да покаже и докаже погубност њене заоставштине где год му се за то укаже прилика. А затим и да је демонтира. Јер, као искусан човек од акције, он је врло свестан опасности заосталих мина и нерашчишћеног терена у позадини фронта. Додикова Република Српска је већ показала капацитет и спремност да буде део таквог пројекта. Зато није случајно што је Додик добио позивницу на инаугурацију, док други са ових простора нису – бивајући највернији вазали не Америке већ губитника на америчким изборима. Бар неко битан у Трамповом окружењу зна и за Додика и за Српску и за борбу коју су водили свих ових година. А Кесићево присуство на пријему Хеленске иницијативе је више него јасан доказ да се на томе и радило протеклих година. Као што одсуство некога ко заступа интересе Републике Србије исто много тога говори. Повратак националном принципу владања У складу са крилатицом „Америка на првом месту“, Трампу и његовој екипи националиста ће бити врло важно да се и друге земље врате националном принципу владања и међународног деловања због следећих разлога: а) Биће им лакше да праве билатералне споразуме, које ће очигледно фаворизовати у својој међународној политици; б) Биће им лакше да бирају савезнике на билатералној него на мултилатералној основи. На пример, лакше им је да обнове делотворно савезништво са Великом Британијом изван ЕУ – а Трампов први званични сусрет са неким страним лидером државе биће управо са Терезом Меј – без бриселских посредника и њихове анахроне и идеологизоване бирократије. Лакше им је да размишљају првенствено о својој војсци и повратку њене моћи неоптерећени русофобичним императивима и атавизмима балтичких државица и Пољака. Лакше им је, надовезујући се на претходну тачку, да размотре оперативно савезништво са Русима у глобалној борби против исламског тероризма без звоцања антируских комплексаша унутар НАТО, или титрања неоколонијалним фантазијама бивших европских сила. Није, дакле, нимало изненађујуће што су се у недељама пре инаугурације неки Трампови људи распитивали која ће земља следећа да напусти ЕУ и што је сам Трамп за лондонски Тајмс отворено рекао да мисли да ће и друге земље да је напусте. Трамп и његова екипа за то навијају, чега су поражени обамо-клинтонисти окупљени око бункера Ангеле Меркел потпуно свесни и од чега их хвата језа; в) Биће им лакше да склапају билатералне трговинске споразуме до којих им је стало ако не морају да се суочавају са јаким трговинским блоковима, бирократијама и организацијама; г) Свакако им је у интересу да се разбију концентрације глобалистичке моћи где год је то могуће. Јер, као и сви искусни играчи, знају да се тако моћан непријатељ не предаје тек тако, поготово кад има толико тога, односно све да изгуби. Пето, ми смо на првој линији борбе против главног и јединог војног непријатеља ког је Трамп у свом говору изричито поменуо – Радикалног Исламског Тероризма (велика слова су из самог говора, са званичног сајта Беле куће), с намером да се „избрише са лица земље“. И једини који смо му као народ били и остали искрени и природни противници на овим просторима. Нека Тачи, Харадинај, Изетбеговић, Ахмети – али и њихови словеначки, хрватски, монтенегрински, македонски, албански, аустријски и други перачи новца и јатаци о томе размисле. А и они међу нама који би с њима да се „споразумевају“ и додатно их легитимишу. Имамо прилику да кроз активно учешће у тој борби демонтирамо важан део четвртвековног антисрпског наслеђа поражених глобалиста на нашим просторима. Равно би било националној издаји да на томе већ сад не почнемо да радимо. Са обе стране Дрине. Не смемо остати таоци губитника Што нас све доводи то питања – чак и ако неки битни Трампови људи „воле Србе“, чак и ако је Трампов стриц, по коме Доналд поносно носи своје средње име Џон, непосредно упознао Србе преко Тесле и његове заоставштине – да ли је то само по себи довољно? Наравно да не. Смешно је тако нешто уопште и помислити када знамо да се до иметка од више милијарди долара не долази на основу гајења некритичких симпатија или сентименталних афинитета. Вакууми се увек попуне. Ако нас не буде било „за столом“, ако се сами не будемо наметнули, ако се не изборимо за прилику да покажемо да „говоримо истим језиком“ – као што се очигледно свих ових година трудила – и труди (већ се у неформалним разговорима са Трамповим присталицама истичу предлози за укидање канцеларије високог представника) – Додикова Српска и њен представник у Вашингтону, биће пропуштена (још једна) историјска прилика. О томе шта и како је нешто детаљније написано у чланку писаном непосредно после америчких избора. Но ваља изнова подвући: не треба да се пецамо на британске лажњаке о „прекомпоновању граница“. Има времена за то, то је нешто што ће бити логична последица успешног синергијског деловања са најављеном руско-америчком антитерористичком/антисламистичком осовином. Уместо моменталног отварања приче о границама, што би нас опет ставило у фокус негативне пажње, чини се да би било сврсисходније да пажњу најављене међународне коалиције фокусирамо на главне неуралгичне тачке у региону: Изетбеговићево исламистичко-терористичко гнездо и приштински нарко-мафијашки и терористички центар. Борбом против њих, јачаћемо и сопствене државне и савезничке капацитете. Гађајући исламистичко Сарајево јачамо не само Републику Српску већ и нормалнији свет у остатку БиХ. Циљајући неонацистичко-мафијашко-терористичку Приштину, јачамо Србију и дестабилизујемо саму идеју Велике Албаније – која би ако би се, не дај Боже, проширила на део Космета, постала „носач авиона“, односно одскочна даска за нарко-тероризам и његово ширење, и на нашем и на ширем европском простору. Уосталом – ко год је гледао Трампову инаугурацију, није могао да не уочи њен јасни, изражени јудео-хришћански карактер. Наша православно-хришћанска тапија на цело КиМ мора да буде јасно истакнута. Треба поновити и то да не смемо да останемо таоци политичких центара моћи и групација који су интересно или на други начин везани за губитнике на америчким изборима и њихове европске изда(ј)н(и)ке. Од животне важности нам је да активно учествујемо у најављеној борби за глобалну рехабилитацију националне државе. Ако све своје напоре, таленте, веру, државотворни осећај и војничку способност уложимо у нови почетак најављен на Јовандан у Вашинтону, чак и они који нису знали за нас или су били затровани систематским сорошевоско-глобалистичким лажима о нама, а имају удела у том новом почетку – умеће то да цене. Чак не морају да нас воле. То је бољка од које би ионако требало да престанемо да патимо. Довољно је само да то ми сами поново почнемо да радимо. Извор: Фонд стратешке културе
