Након пада са власти 2012. године Тадић је - уместо да ужива у привилегијама бившег председника, филозофира из резервне канцеларије и трошкари политичку дивиденду као саветник за ово и оно, што раде сви државници света кад им истекне рок трајања - упорно тражио (и нашао) стрмину низ коју се котрља и дан-данас, одирући део по део сопственог достојанства и кредибилитета чији дроњци висе по политичкој маргини. Док се на крају потпуно не улупа и сам не претвори у крпу.

У сличној ситуацији је тренутно актуелни председник Србије који је на почетку мандата још и умео да натукне нешто о политичкој пензији кад му мандат истекне, али сад кад је тај тренутак пред вратима, он би ипак да у Бајчетину и даље иде само викендом и службеном лимузином. И да још пет година обитава на Андрићевом венцу, дели ордење, напише још неку платформу о Косову пошто се оним претходним изгубио сваки траг, с времена на време се загрли са Путином или Колиндом и изрекне неку нову "мудрост" на опште весеље сатиричара и дежурних спадала са друштвених мрежа.

Проблем са Николићем је што се ствар не завршава само на шали-комици, већ што он обично не пропусти прилику да у политичкој стаклари разбије неку скупоцену вазу.

Само он зна колико је вагао између опције да се повуче и жеље да заигра на још један мандат, али је очигледно да је "воља за моћ" превагнула над "љубављу према унуцима", па се након проблема са "шареним возом" за Косово напрасно досетио да је врховни командант Војске и послао Драгицу да му очетка ратничку униформу. Једино што су му бојни покличи звучали некако као изборне пароле.

И Слободан Милошевић се свога унука сетио тек кад је дефинитивно схватио да је изгубио изборе и да више неће моћи да се игра с државом и народом, па се онда напрасно досетио како ће сад имати времена да се забавља с унуком. Тома би, очигледно, да сачека да му унуци још мало порасту и да се још пет година хвале како им је деда председник.

Свакакве и никакве, зависно из ког угла се гледа, али трагика Николићевог положаја је што од њега практично ништа не зависи, па чак ни сам чин кандидатуре, ма колико он тврдио да "бољег кандидата од њега нема". Оно, нико га не може спречити да се кандидује, али ако то уради као усамљени јахач, не гине му она трновита стрмина Бориса Тадића у чијем подножју ће га овај чекати и заједљиво му саопштити "како то није ништа, да ће проћи и да боли само првих пет-шест година..." И тешко да ће, осим уже фамилије и Станиславе Пак, бити још много оних који ће саосећати с њим при треску о ледину.

Цвијетин Миливојевић, политички аналитичар и директор ПР агенције "Прагма", овако види излазни резултат овог хазардерства:

- Кандидатура мимо Вучићеве воље му може бити користити само уколико има намеру да се и даље бави политиком, зато што би му тих неколико стотина хиљада освојених гласова могла бити база за неку будућу странку. Ту би се окупили националисти, натофобични, евроскептични, русофили, али не мислим да ће се Николић на то одлучити јер је у политичком зениту - каже Миливојевић.

Ђорђе Вукадиновић, директор Нове српске политичке мисли, сматра да предстојећи председнички избори јесу Николићев последњи воз, али је питање да ли ће га ухватити или пропустити.

- Дилема је да ли ће бити кандидат власти, а неизвесно је да ће бити. И он је сам себе довео у нулту позицију да зависи од милости и немилости његовог политичког сина коме је омогућио, што чињењем што нечињењем, да постане апсолутни господар и у странци коју му је препустио и у Србији. На неки начин Николић је у праву када каже да Вучић, осим ако се сам не кандидује, нема бољег кандидата од њега, зато што је у неколико критичних момената као што је Бриселски споразум или смена полицијског врха јасно и недвосмислено подржао Вучића. Он је њему захвалан и солидан кандидат и није тачно да не би могао да победи уколико би имао искрену подршку Вучића и коалиције - процењује Вукадиновић, и напомиње да је мало вероватан сценарио да ће се Николић кандидовати мимо подршке власти и тако нанети штету кандидату владајуће коалиције, упркос томе што у опозицији то прижељкују.

Како год, Николићева политичка судбина је у рукама Александра Вучића и сурово је свестан да му визу за продужени боравак у Старом двору оверава само интерес и процена омнипотентног председника Владе. Уколико се у то уклопи и добије у леђа ветар Вучићеве медијско-страначке машинерије, има велике шансе да одсања још један председнички сан. У супротном, наћи ће се у позицији да на сопственој кожи осети страшни бол политичког оцеубиства. Исти онај који је осетио његов политички отац Војислав Шешељ кад је хтео да пресвисне у ћелији Хашког трибунала сазнавши да му се странка поцепала, а да су главни извођачи радова били његова десна и лева рука.

Рачуна ли Николић можда и на извесни осећај дуга код Александра Вучића с обзиром на чињеницу да је својом победом на председничким изборима омогућио Српској напредној странци да дође на власт, а исту тестаментарно завештао управо Вучићу, након што је одлучио да буде "председник свих грађана"? Управо у том потезу Миливојевић види кардиналну грешку Николића, која му сад долази на наплату.

- Томислав Николић ће врло вероватно тражити од Александра Вучића да поравнају рачуне. Уколико се Вучић буде кандидовао за председника, онда би, ако би хтео да испоштује правило које је сам наметнуо, морао да поднесе оставку на место првог човека странке и "фирму" врати Томиславу Николићу и да онда од њега тражи подршку на изборима. С тим што мислим да Николић неће тражити место председника владе, али странку хоће. У том случају, Вучић би се нашао у позицији Јована Без Земље, јер искуство говори да у Србији не можеш бити председник или премијер у пуном капацитету ако истовремено ниси и председник странке. Тешко да ће он то урадити. Најреалнија опција је да Вучић буде председнички кандидат и да задржи себе на челу странке, а онда више неће бити ни битно ко ће бити премијер - неки Мирко Цветковић ће се наћи, био то Стефановић, Селаковић, Мали... - каже Миливојевић.

А шта ће бити с Николићем? Ако процени да ће га бивша странка и њен лидер оставити на цедилу, може евентуално покушати да је поцепа, с тим што тешко да има капацитет да нанесе штету коју Вучић не може ефикасно санирати. Ако се, пак, узда у то да ће му се Вучић реванширати, живи у заблуди јер је код њега тај осећај дуга одавно избледео, нарочито након два изборна циклуса у којима је актуелни премијер добијао и учвршћивао власт на сопствено име и рејтинг и већ одавно је искрено убеђен да је од њега све почело. Од свих дугова, они политички се најбрже заборављају, зна то добро Николић, који и сам у том смислу дође нешто Војиславу Шешељу.

Може да се узда само у Вучићев интерес и ако се у њега уклопи, онда има неке шансе. Питање је само да ли би то био и интерес оних "свих грађана" којима би Николић још пет година да председава. Тешко, тако ми свих стиропора, штрајкова глађу, жутих људи и џакова с изборним листићима из контејнера.

- Једна од опција за Николића је и да се часно извуче, али ту има један проблем. Ако има имало домаћинске части, образа и поштења, морао би да одговори на многа питања на пример, како то да се сад два месеца пре истека мандата и пре нових избора сетио да прича да је Бриселски споразум дефинитивно и формално и правно признање независности Косова и Метохије. И зашто је он лично као председник Србије два пута наредио Уставном суду Србије да не сме да се бави садржином Бриселског споразума који се тиче управо крњења територијалног интегритета и суверенитета Републике Србије. Два пута је и отћутао и дан-данас ћути на чињеницу да његове платформе о Косову чуче у некој Вучићевој фиоци. Мора да одговори шта је радио и зашто је тако радио. Да ли је то учинио због неког притиска изнутра или споља или се са тим прећутно слагао - каже Миливојевић.

- Николић је човек са дугом километражом у политици и дуго је био одличан број два, али кад му је судбина поклонила прилику да буде број један, ту се није најбоље снашао. Као да сам није веровао да се тако нешто може догодити. Сад је остало да се узда мало у Вучића, мало у Путина, да ће му бити пружена још једна шанса. Од њега мало шта зависи - каже Ђорђе Вукадиновић.

Извор: Блиц