Правда

Пише: Душан Пророковић Први мировни споразум, потписан између египатског фараона Рамзеса Другог и хетитског владара Хатушила Трећег 1270. године п.н.е. често се наводи и као први свеобухватни међудржавни споразум. Њиме је утврђено да се два владара неће међусобно нападати, да ће притећи у помоћ један другом у случају напада неког трећег, да ће се вршити екстрадиција политичких бегунаца, регулисан је део економских односа и питање наследства хетитског престола. Још пре три миленијума су политичари закључили како усмени договори нису довољни. Они не представљају солидну основу за развој односа и одржавање мира. Подложни су разним тумачењима, а посебан проблем је што са променом владара, онога који је учествовао у договору, престаје и његово важење. Писаним споразумима је обезбеђивана дугорочна стабилност. Истина, и кроз историју и данас је било ситуација када једна страна изврдава да испуни уговора или га директно крши. Али та страна онда губи политички легитимитет и суочава се са општом осудом, како од осталих актера, тако и од домаће и међународне јавности. Често се грубо кршење споразума завршава крвавим побунама или превратима. Петар Трећи Романов, унук Петра Великог, коме је пут до трона прокрчила тетка-царица Јелисавета одржао се као владар свега 186 дана између осталог и због самовоље и кршења споразума потписаних са Француском и Аустријом. Пошто му је отац био војвода од Холштајна-Шлезвига вукао је на страну Прусије, занемарујући међународне обавезе. Племство предвођено браћом Орлов га је збацило и на власт довело Катарину (поред Петра, остаће још једина у руској историји са придевом Велика) која није имала ни капи руске крви, а пре довођења у Петроград је била млађа кнегиња сиромашне државице Анхалт-Цербст. Потписано остаје. Док се не потпише нови уговор, старе обавезе се морају поштовати. У политици нема усмених договора. Или, ако их има, ограничени су на унутрашњу политику и релативно кратко трајање. Због тога и изјава премијера Вучића како постоји усмени споразум са НАТО да оружане формације косовских Албанаца неће моћи да делују у српским срединама делује невероватно. С обзиром на то да је премијер у својој генерацији био један од бољих студената Правног факултета, у одређеној мери су и непојмљиве. Правник тако нешто не може говорити. НАТО је, очекивано, како сазнајемо из незваничних извора, брзо све демантовао. Још је и додатно да "косовске власти не морају од Кфора тражити одобрење за упућивање својих полицијских снага широм Косова". Чак и да постоји усмени договор, зашто би он обавезивао НАТО? Последњи политички гаф са усменим договорима је направио Борис Јељцин. Правећи низ уступака према САД, тадашњи председник Русије је рекао како је од Џорџа Буша добио гаранције да се НАТО неће ширити на исток, те да безбедност земље неће бити угрожена. Само десет година касније, Естонија је постала пуноправна чланица, а њена источна граница је удаљена свега око 170 километара од центра Санкт Петербурга. Да ли је то угрозило безбедност Русије? И шта је значио усмени договор Јељцин - Буш када одавно ниједан више није био на власти? Судећи према последњим дешавањима и тумачењима шта је током преговора између Београда и Приштине договорено, Србија је у озбиљном проблему. Враћамо се на стару причу, дефинисану још 2008. године о америчкој "стратегији меког приземљења Србије". Низом споразума је неопходно предавати надлежности Приштини док се, у једном тренутку, тај процес потпуно не заокружи. А онда за Србију или више неће бити избора, или ће Албанцима бити свеједно да ли ћемо их признати и де јуре. Истина, овај процес тече спорије него што су Американци планирали, али нам је то слаба утеха. Превише смо дали, а заузврат нисмо добили готово ништа. Усмени договори, обећања, тапшања по рамену и лепе речи се не рачунају. Извор: Вечерње новости