Пише: Ђоко Кесић Појавиле су се фотографије министра шароликог карактера и биографије, на којој се он грли са Душаном Спасојевићем, бившим вођом Земунског клана, те још с фудбалерима Партизана и наводно још једним лекаром сумњивих склоности који је у бекству. У нормалним друштвима изазвале би политички земљотрес. Фотографије је донео човек за којег сам се одувек питао шта он уопште ради у српској политици? На жалост, дуга је колона њему сличних.
Медији углавном нису забележили случај с фотографијама, не из разлога што им то није вест. Напротив, размазали би они то на насловним странама, али имају дил. Међутим, сви редом обрадовали су се овом догађају! Истина, премијер каже да је прва фотка из кафића преко пута, а њен доносилац тврди да је из Шилерове. Прва и друга.
Али, пустимо то. Важно је да фотографија показује да је министар некад имао и косу, што охрабрује, и оно још важније, овај догађај држи Србију у континуитету. Јер више од деценије у Србији се са изузетним респектом слуша шта изјављују чланови Земунског клана. А тек ако је дотични осуђен на бескрајну робију. Њихова је старија од изјава председника државе, премијера и министара, опозиције и бивших лидера. Тужилаштво, судови, медији и политика, сви озарени, јер Земински клан је наша размеђа, камен мудрости, коначна истина, карика која је недостајала српској историји... Другим речима, Земунци су закон. Тешко је било освојити ту социјалну позицију: Данас вам убију премијера, а сутра се за све питају!
Због тога и не верујем да су те фотографије битне, јер пола Србије већ годинама шапуће да је тај министар у некаквој спрези са Земунцима. Дакле, као да су давно објављене, а уколико би се министар кандидовао за неко напредовање у политици или струци, има изузетне препоруке. Дакле, у струци је био анонимус, у приватном животу склон разним дисциплинама, у суштини наш прави министар.
Ипак, у једном је погрешио - зашто се није сликао са Багзијем или Чуметом? Баш нема смисла за сопствени маркетинг, а имао је од кога да учи.
Из тих разлога главна тема овог писма из наше Недођије нису поменуте фотке, него улога многих министара у животима наших вођа и зашто се министри кад тад претворе у оловне букагије које њиховог лидера вуку у политички заборав.
Подсетимо се: Ђинђићева популарност у јавности пала је на 11 процената пре атентата, јер су његови министри попут Влаховића, Динкића, Ђелића, па Бебе, Чеде и друштва у јавности били прочитани на време. Дакако, крив је Ђинђић, он их је бирао.
Борис Тадић је изгубио тло под ногама оног трена кад је Динкића претворио у Вол Срит, а Божу Ђелића предлагао за премијера. Грешни Борис, доживео је политичку смрт гледајући „неки други филм“, несвесан да је сам себе избацио из игре.
Сличну мрежу исплео је себи Вучић. Да не помињемо коалиционе партнере Кариће, Драшковића, то што је Мила Ђукановића реанимирао после политичког инфаркта, шта ради Беба Поповић у српској политици... И Вучићсе , попут Ђинђића и Тадића, саплео о историјску громаду звану Млађан. Уследио је „Доста је било“, па „Не дам Бату и Златибора“, а ко ли је оне ноћи вукао конце у случају Савамала, па како је докторирао Мали? Нећемо о великом српском пријатељу Тонију Блеру! Колико је времена и енергије потрошио премијер Вучић бранећи свој погрешан избор?
Небојша Катић, угледни економиста који тренутно живи и ради у Лондону не каже да се с поменутим избором може стићи на врх, али у последњем броју „Монд дипломатик“ на српском језику, указује како се препознају успешне и неуспешне политике. „Раст БДП-а Србије у 2016. износи скромних 2,7 одсто. То је за развијене земље висока стопа раста, али је веома скромна за државе с ниским БДП-ом као базом за обрачун. Ситуација није боља ни ако се БДП мери по глави становника, Србија је на дну региона и само Албанија и БиХ заостају њом. Српски БДП по глави становника је мањи од хрватског за 37 процената, од бугарског за 29, и ако би се Србија развијала по стопи која би била континуирано већа од оне у Хрватској и Бугарској за два процента годишње, тада би се БДП по глави становника изједначио са бугарским за око 18 а с хрватским за 23 године.“
„Нова влада је крајем 2012. у којој су сви кључни трендови од 2008. били на стрмој низбрдици. Релативно висок привредни раст до 2009. постигнут је на најгори могући начин кроз раст домаће потрошње, увоз финансиран задуживањем, кроз катастрофалну политику курса динара и продају предузећа странцима. „Реформатори“ су финансијски систем поклонили странцима, извршили су бесмислену либерализацију увоза... Нова власт се једноставно затекла на погрешном месту у погрешно време...
Али тешко је правдати све оно што нова влада ради подследњих четири године. Влада је наставила призивањем страних инвеститора које треба привући ниским платама и субвенцијама. Фокус је у подршци страним, а не домаћим привредницима. Јасни наговештаји да Влада планира да прода све што страни капиталисти желе да купе, неће спасити Сбију, већ ће је увести у стање апсолутне немоћи и зависти. Онога тренутка када се прода и последње предузеће које функционише, Србија ће изгубити сваку шансу да управља својим развојем. Без домаћих банака усмерених ка финансирању развоја, без самосталне монетарне политике, без кредитне контроле и усмеравања кредита ка домаћим предузећима нема самосталног развоја. Чини се да елита (економска и политичка) то не разуме, или не жели да разуме“, закључује Катић.
Шта нас чека и где ће Србија стићи, са министром Лончарем у Шилеровој или у кафеу, с доктором Малим, и целим буљуком поменутих ликова, који су нам важнији од тога куда нас то воде? Држим се креда да је све ствар избора, пристали смо да сви у неку руку будемо чланови Земунског клана. Али ако Србија пристане да уђе у трајно заробљеништво о којем пише Небојша Катић, нема нам спаса. Сби, моје поносно ратничко племе, селе се у срамотну колону колаборациониста. Извор: Правда
