Од 2008. хрватски систем и појединци учинили су све да их шиканирају, отму им новац, изврте око малог прста и коначно их испоруче на операциони сто, на којем је човек спашавао срце од стреса и неправде који му је приуштила држава.
Ево укратко историје невоља белгијског пара који жели да побегне “главом без обзира”.
Хрватска тражи од Луиса и Елке 79.000 куна ПДВ-а на брод који је човек купио још 2001. и у чијим папирима пише да је на њега већ плаћен ПДВ у Белгији. Прете одузимањем имовине, и теретом на пензију. Живе у 90 квадрата у селу коју су платили 190.000 евра, а кућа их је дочекала, упркос договору, без струје, воде, изолације, ма ичега осим фасаде која једва стоји на цигли. До данас су у њу морали да уложе још 50 хиљада да би била колико-толико адекватна за живот. Неко им је продао ту некретнину, а покушао је да је прода другим људима после. Видљиво је у катастру.
Белгијанцима се допала Хрватска пре девет година. Неколико пута пре су је обишли, воле море, хтели су да плове...пада одлука. Луис познаје људе у Хрватској још од рата. Радио је у ваздухопловству НАТО. Било му је јасно, каже, да је систем прилично сломљен, али везала га је нека чудна спона за те крајеве.
Пар је продао своју добру кућу у Белгији, неке ствари и дошли су до хрватске ганице. Почињу проблеми. Како је било већ16 сати, шпедиција више није радила, царина без њих не може ништа. Рекли су им да морају да остану на граници и дочекају следећи дан. Било је хладно. Ни кафића ни тоалета.
- Још 2007, значи годину дана раније, почели смо у Бриселу да испуњавамо формуларе и папире да буду спремни идуће године, када се селимо у Хрватску. И шта? На дан поласка сазнали смо да је човек у хрватској амбасади изгубио наша документа и сав труд је био узалудан. Кућа продата, ствари послагане у камион, а ми немамо пола папира који нам требају. Иако сам уредно пријавио своје ствари после изласка из Белгије, требало је да платим царину на све што смо унели - одећу, намештај ... конфисковали су нам камион, одвезли га у складиште фабрике у Шибенику и држали га тамо пет дана. Бројали су ствари... Пет дана нисмо имали ништа, осим одеће с којом смо дошли на себи. Морали смо да одседнемо у другом апартману власника који нам је продао кућу. У подруму”'.
Поглавље друго - кућа. Преко једне агенције договорили су са власником да ће до 1. октобра бити спремна за усељавање:
"Ништа, али апсолутно ништа није било урађено. Нема воде, нема струје, нема грејања, нема подова, није легализована. Договорили смо се раније с агенцијом и власником и писало је у уговору да ће нам кауција бити враћена у двоструком износу уколико нас не дочека договорено стање ствари. Одлучио сам да одустанем од куповине и купим неку другу кућу, али ме сусед упозорио да никада нећу видети своју кауцију уколико то учиним. Власник не само да није спровео легализацију, него никада није ни приложио папире да се покрене поступак. Било ми је чудно још у време када смо му плаћали кауцију. Агенција је на моје очи дала новац власнику у руке. То се нигде не ради. Било где у Европи, да купујете кућу, кауција остаје код нотара док се не остваре услови и коначна продаја."
Зима 2008. Белгијанци су усељени. Немају ничега. Смрзавају се. Вода. Како до воде? У селу су баш ставили нови асфалт, не буши им се. Све остале цеви су на приватним теренима. Договарају са суседом да направи мали водовод до њихове куће. Може. Али сусед условљава да плаћају воду пола-пола. Њих је 11 у кући, Белгијанаца двоје. Не може поштеније. Како немају избора, Луис и Елке пристају. У преговорима око воде чују сина градоначелника како каже да им неће увести воду док не науче хрватски. Знали су већ нешто језик.
Убрзо се договарају са другим суседом да од њега узимају воду. Човек је доста у Швајцарској, биће мало лакше. Али његова цев је само 20 центиметара испод земље и пре две године се смрзла. Сломио се бројчаник. Водовод дошао да га поправи. Цев је ускоро пукла, истекло је 3000 кубика воде. Наплатили су Белгијанцима све што су могли. 24.000 куна.
Пре уласка Хрватске у ЕУ страни држављани ЕУ су морали сваке године да обнављају дозволу боравка. Захтев је морао бити предат најкасније месец дана пре истека важеће дозволе, а 2010. Луис и Елке су грешком предали захтев три дана после рока. Бам. Казна од 500 куна свакоме. Војнички дисциплинован и са врхунским осећајем за коректност, Луис је платио казну одмах исти дан.
Од онда до данас сваки пут када прелази границу хрватска полиција га одвлачи у страну јер им се пали црвена лампица у систему. Два пута му се догодило да је закаснио на авион јер га је полиција на аеродрому одвела у собу са саслушавање. Сваки пут се ради о фамозних 500 куна, чије плаћање изгледа нико није увео у систем. И сваки пут Луис вади уплатнице, доказује да је платио, након чега га пуштају.
У поређењу са следећим, махање авионима за које имаш купљену карту изгледа као опуштајући аеробик. Још после преласка границе 2007. Хрватска је наложила Луису да свој, ауто, скутер и брод мора да врати у Белгију у року од шест месеци. Без објашњења.
Да скратимо причу, човеку долази прво казна зато што држи брод у заливу надомак куће, 600 евра. Плус - ПДВ на брод 79.000 куна
Одлази Луис у царину на консултације. Повео је преводиоца. Изнео случај. У једном тренутку царински адвокат окрене се преводиоцу и каже на хрватском: "Постоји закон да ако се нешто не оцарини, након три године се више не може царинити, али немојте му то преводити." Такође, постоји закон да се ПДВ не плаћа на бродове старије од осам година. Луисов брод је из 2001, на њега је плаћен ПДВ, а хрватска царина никад није тражила да им Белгијанац достави доказ о плаћеном ПДВ-у, никад није ставила свој жиг на бродске папире па да човек, ако и када плати хрватски ПДВ, може добити повраћај плаћеног пореза у Белгији, а да не причамо како му покушавају наплатити ПДВ на оштећен брод стар 16 година са неисправним мотором. Проценили су га на 37.000 евра, вођени ценом из каталога, а тржишно вреди пет до седам хиљада.
Луис је прошле године завршио на операцији срца услед сужавања крвних судова. Каже, искључиво од стреса. Покупио је ствари и отишао код хирурга у Белгију. Још га једино држи идеја да оконча судски спор, прода кућу у Билицама и махне са смешком...
Има и поруку за остале странце: "Не купујте у Хрватској. Никако. Или изнајмите или бежите одавде. Овде су само трикови и манипулације. Ево, поштар ми неки дан баци препоручено писмо на које морам одговорити у року од осам дана, а ја сам у Белгији. Па је л 'то нормално? Зар није поента препорученог писма у томе да га мораш лично примити? Стварно смо покушали. Има ту дивних људи. Доста мештана нам је помогло. Чак смо се и трудили да научимо хрватски... али долазак овде био је највећа грешка коју сам икада учинио." Извор: Т Портал
