Хладно децембарско јутро. Тмурни облаци готово су прогутали древни град Призрен на Косову и Метохији. Насеље Поткаљаја, најстарији део града изнад Богословије уз реку Бистрицу, готово да се ни не види. Кривудави уски пут до насеља где живе Срби повратници, једини у овом граду, поплочан је кaлдрмом. Са обе стране нове куће. На њима катанци. Ипак, много је више оних спаљених до темеља, зараслих у коров. У самом Призрену обновљено је око 40 кућа, али повратника Срба је — мало. У читавом граду, рачунајући Србе који никада нису ни напуштали Космет, има их око 15.
„Преживљавамо, не живимо. Струје мало-мало па нема. Нема помоћи ни егзистенције. Са два метра дрва не може да се преживи зима. Жена ми прима минималац, и да нам деца не шаљу, не бисмо преживели. Вратио сам се јер сам 14 година плаћао кирију по Србији. Аплицирали смо за повратак у женину родну кућу, и овде смо фактички подстанари јер кућа припада њеном брату“, прича Синиша. Најближе амбуланта им је удаљена 55 километра. За лекове и све остале потрепштине морају да иду у Штрпце. „Све купујемо… На селу је лакше јер нешто могу да производу сами од хране, а ми овде не можемо ништа!“, укључује се Сунчица у разговор. У Призрен иду нормално и немају никакве проблеме са Албанцима, али ипак додају да им недостају наши људи — нема никога… „Да нам се нешто деси, нема ко да нам приђе… Нема комшије, нема свога… Ништа се не дешава. Лакше је тамо где има бар двоје-троје комшија. Ми смо овде потпуно сами“, каже она. Кивна је помало на оне који су обезбедили куће, који су у пензији и могу да се врате у Призрен, али неће. Синиша, иначе, израђује филигран. То му је занимање. Проблем није само то што нема где да прода овај уникатни накит, већ и што не може да набави материјал да ради. „Од овога бисмо могли да живимо… Али нема ко да ми да материјал. Ја сам не могу да набавим и тако…“, није завршио Синиша реченицу јер није имао шта више ни да каже.
Осим у Призрену, у овом делу Косова и Метохије Срба има у још неколико разуђених села подно Шар-планине. Највише их је тренутно у селу Новаке, које је од града удаљено око 15 километра.
Бранко каже да се вратио на голу ливаду, јер од њихове куће није било остало ништа, али додаје да се ипак „некако успело“. Сина је у међувремену оженио, а иако класичне свадбе није било, ипак се на тај дан на кући вијорила — српска застава.
Син Бранимир је медицински техничар и „покрива“ буквално сва српска села у призренском округу. „Ово је било највеће српско село које је пре рата имало 120 породица са више од 600 становника, са 180 ученика и школом која је радила у две смене. Сада кад деца стасају за обданиште или предшколско или школу, породице се селе у Штрпце, тамо плаћају кирију радним данима, а за викенд се враћају кући. Или овде, или у Призрен, или већ где је ко из ког места. И мала Милица, која је доскора била једино српско дете у Призрену, сада иде у школу у Штрпцима и тамо живи са мајком, док деда и даље живи у Призрену. И они одлазе само викендом“, каже Бранко, глава породице. Бранимир гледа вести на интернету. Зауставља нас на вратима са речима:
Снег полако провејава… Понека пахуља већ се задржала на обрезаним лепо негованим воћкама. Мали Матеја весело трчкара по дворишту. Чека да му се пробуди сестра да би имао са ким да се игра… Извор: rs.sputniknews.com
