Пише: Душан Пророковић
Када је о шефовима југословенске дипломатије реч, више бих се поуздао у процене Владислава и Живадина Јовановића, али у нечему је и Лончар у праву. Он Ирак назива „америчким абортусом“, говори како није требало рушити Гадафија и оцењује да би победа Ле Пенове означила крај ЕУ. Заправо, Лончар сада ламентира над судбином Запада и понавља све што се могло читати у анализама на „алтернативним медијима“ последњих 5 година.
„Мејнстрим“ коментатори нису веровали у брзи распад низа регионалних структура које је контролисао амерички Глобалистан. Десило се и сада је питање шта даље?
Победа Трампа и будућа дешавања унутар ЕУ у западним елитама не остављају пуно простора за оптимизам. Међутим, нема разлога ни за претерани песимизам.
Победом у Сирији спречено је нарастање канцера званог Исламска држава. Последица њеног деловања ће и даље бити, али ће то представљати шарлах у односу на оно шта је могло да буде.
Договор Трамп-Путин о Украјини ће усмерити кризу ка деескалацији. Овај процес ће потрајати, бандеровци се неће брзо предати, али се крај кризе назире, а на резултат се већ сада може кладити.
Што се ЕУ тиче, унутрашња криза се наставља, али је ЕУ у таквом стању да јој само криза и може помоћи. Сваки дан останка постојеће структуре значи недеље нових патњи у будућности.
Нови систем правила по којима ће се уобличити мултиполарни поредак се назире. Највећа непознаница остаје питање односа САД-Кина и безбедности севернопацифичког региона. Ту може доћи до „проклизавања“ и производње нових напетости.
Што се западног дела Евроазије тиче, ствари ће мање-више ићи својим током.
Упадљиво опадање америчког утицаја, дакле, може да брине оне државе које су судбину у потпуности везале за САД и NATO, али је њихов број, гледано из глобалне перспективе, мали и просторно ограничен. То никога међу великим играчима неће претерано забринути.
Регионалне силе ће тражити своје путеве за осигуравање националне безбедности.
У том контексту, радикализација кризе унутар ЕУ ће изнедрити расправу из које мора изнићи некакво решење. Међутим, када говоримо о нама и регионалној безбедности нешто друго, што је споменуо Лончар, треба да брине: то су „амерички абортуси“.
Као и готово сви остали политичари из региона, Лончар избегава да их спомене. Логично је и зашто.
Англоамерички приступ је пуних четврт века потрошио на сабијање српског фактора. Прављени су вештачки идентитети, вештачке државолике творевине, кокетирало се са усташтвом и радикалном исламом, писана је „нова историја“. Сада су ти „абортуси“ почели испадати из ормана. Од њих се не може побећи.
Први амерички абортус је лажна држава Косово.
БиХ се тако не би могла означити, али је то дете порођено рахитично. У међувремену, болест је узнапредовала.
Македонија се разболела у периоду адолесценције, погрешило се са дијагнозом и њен будући живот је неизвестан, док је Црној Гори преписана погрешна терапија, те је за очекивати даље повећавање унутрашње температуре и постепено отказивање виталних органа.
Америчка заоставштина на Балкану је економски осиромашен регион, демографски осакаћен и институционално разваљен, са слабим државама и државоликим творевинама, неспособним да заштите своје кључне интересе и народима заглављеним у историјским ћорсокацима. Ту ништа не може нићи осим депресије и дуге кризе.
Самозаваравање Американаца и њихових европских помагача како се субрегионални безбедносни комплекс може одржати сталном контролом медија, подмићивањем невладиног сектора и политичких партија, по потреби завртањем руку локалним политичарима, уз утеривање економских система у матрицу ММФ и Светске банке и пратећим дисциплиновањем српског фактора је донекле давало привидне резултате. Само привидне. И само до сада.
Шта ће даље бити?
Два су кључна проблема о којима треба размишљати.
Прво, нова западна политика за Балкан не постоји. Ескалација македонске кризе је показала да чак ни сви у САД нису спремни да по инерцији прате Клинтоновске принципе.
Ослањајући се на информације познаника из македонског естаблишмента, тада сам закључио да постоје два различита виђења два вашингтонска центра моћи о будућности ове земље. Био је то први знак да „абортуси“ отварају врата ормана. Али, то није ни по нашег јада, пошто у наредним годинама можемо очекивати варијације на ову тему.
Не два, већ је могуће да се појаве двадесет два центра различитих утицаја који ће лобирати и деловати за разне ствари.
Опадање америчке моћи и њихова усредсређеност на друге регионе, стратешки важније, где се мора хитно реаговати, довешће до хиперинфлације разних емисара који ће почети да делују у име Вашингтона. Биће ту наших старих познаника из Бушове администрације, пријатеља породице Клинтон, Сорошевих агената и разних експерата за политику и безбедност за које се неће знати нити за кога све раде нити колика је њихова реална тежина.
Да се вратимо на Лончарево виђење Ирака: конфузија коју тамо гледамо, репризираће се на Балкану.
Шта гледамо у Ираку и његовом непосредном окружењу?
Део америчке војске која активно ради са режимом у Багдаду покушавајући да одржи какву-такву стабилност у земљи; други део који држи на вези Исламску државу још увек сматрајући да су главни непријатељи Руси и Асад; део политичке елите везане за Израел која је активна у стварању предуслова за проглашавање независног Курдистана; други део који је везан за нафташки лоби и који би да држи Саудијце на вези, а којима опет прича са Курдистаном и није по вољи; трећи део који би да се извлачи из кошмара кроз отопљавање односа са Ираном; четврти део које спонзоришу трговци оружјем и приватне војске, а којима савршено одговара производња још већег хаоса; једну групу стратега који страхују од распада Турске и њеног изласка из NATO; другу групу стратега који мисле да пут ка одржавању утицаја на Блиском истоку води преко свргавања Ердогана.
Убеђивања разних „стручњака“ како иза свега овога стоји неки мастер-план администрације у Вашингтону не пију воду. Америчка „десница“ више не зна шта јој ради „левица“. И да би се похватали конци неће бити довољан један Трампов мандат.
Други наш проблем је апсолутна неспремност балканских политичких елита за оно што нам следи. Ако се тај свет може назвати елитом по ужем тумачењу. Мене више подсећају на биљке. Посађени још давно или пресађени скоро у Олбрајтовско-Клинтоновске саксије, редовно заливани и ђубрени ЕУ-концентратима, они нису успели да антиципирају ниједан важан догађај у последњих пола деценије. Заправо, то „балканско цвеће“ још увек не схвата шта се дешава.
И даље се понављају мантре о европерспективи, сви до једног су се заденули у ревер Хилари Клинтон током предизборне кампање, а Мило је отишао најдаље, утерујући Црну Гору у NATO у тренутку док су се вршиле последње припреме за покретање офанзиве на Алепо.
У одређеној мери, према степену погубљености и дезоријентације, подсећају на комунистичке руководиоце 1989. И сада ће ти и такви наставити своје битке за очување власти. За то су и пројектовани.
Њихово је било да се одрже на унутрашњем плану, о спољној политици је размишљала Хилари. У тренутку када ће унутрашња стабилност директно зависити од ширег спољнополитичког контекста - ово је врло опасно. Поготово ако се има у виду већ напред наведено мешетарење разних ликова који ће долазити ко зна у чије име са Бог те пита каквим иницијативама.
Из данашње перспективе посматрано, највероватније ћемо присуствовати процесима неконтролисане обнове националних пројеката (Хрвати, Албанци, Бугари), јачању утицаја радикалног исламизма (муслимани на југословенском простору са најдинамичнијом активношћу у деловима Босне и централног Косова) и ширењу анти-ЕУ и анти-НАТО емоција (Србија, Црна Гора, Грчка, а делимично и Македонија која ће бити препуштена сама себи).
Тако ће се америчко-европски неуспех на Балкану приближити грандиозном финалу у ком ће свако бити против свакога, како на унутрашњем, тако и на спољном плану.
Даље економске недаће централног финансијског организма у Бриселу и погубност примене принципа Вашингтонског консензуса (ММФ+СБ) само ће убрзати овај процес. Можда нећемо морати да чекамо наредних пола деценије, већ нас све задеси кроз годину дана.
Ситуација је ван сваке контроле и динамику развоја догађаја је тешко предвидети.
Предвиђање је суморно. Лек, наравно, постоји. Терапија је да се изнедре реалне и дугорочно одрживе алтернативе, те да се постепено крене у њихову реализацију.
Мале, слабе и посвађане балканске државице нису решење за било кога и за било шта. Осим за огранке Исламске државе и остале авантуристе.
Неопходне су субрегионалне интеграције, стварање нових целина, на новим основама и са другачијим геополитичким циљевима. Целине које ће подржати међународна заједница. Али, о томе неки други пут (заправо, о томе сам већ нашироко писао у монографији „Геополитика Србије“ пре пет година).
Размишљање о стварању „блока четири неутралне државе“ (у који би се релативно брзо уденула и Бугарска) је добра полазна основа. Циљ овог чланка је да се укаже како нам је најпре неопходна исправна дијагноза.
Америчко-европски пројекат регионалног уређења Балкана је пропао. То је „политички абортус“. И да би се размишљало шта даље, како избећи још већи хаос и нестабилност то треба јасно и гласно рећи.
Правити се да се ништа не дешава је погубно.
Чекати да се ствари реше саме од себе још горе.
Време за отпочињање одлучних заокрета и покретање визионарских иницијатива је већ почело.
Нити имамо шта да чекамо, нити више можемо да чекамо.
Извор: fakti.org
