Пише: Иван Ристић Блиски исток је најнестабилнији макрорегион на свету, који је у више наврата у историји опасно претио да у свој смртоносни вртлог повуче и остатак планете. Чак и у периодима релативног мира, успостављеног не насупрот, већ захваљујући панарапским ауторитарним режимима, он је проузроковао глобалне потресе у виду нафтних шокова, дипломатских скандала, међународних интервенција широких размера, и, на крају, мигрантске кризе. Због тога његов значај сеже даље и дубље него што то говоре објективни политички и економски показатељи кључних земаља које га чине.
Фактори који утичу на геополитичку перцепцију Блиског истока могу се поделити у константне и променљиве. Константа су енергетско богатство, панарапски режими (упркос притисцима, два су опстала – у Сирији и Египту), недемократска традиција, као и погубно колонијално наслеђе потврђено Сајкс-Пикотовим споразумом. У променљиве свакако спада ИСИС и однос према теократском режиму у Техерану. Ова два питања су на први поглед у мејнстриму раздвојена, нераскидиво су везана логиком интереса оних који за „зеленим столом“ прекрајају судбине блискоисточних народа.
Дисконтинуитет
За безбедносну и политичку архитектуру одређеног простора најопаснији су периоди када долази до дисконтинуитета једног поретка, а да притом није створен други који би га на адекватан начин заменио и преузео логику деловања и интереса кључних играча у њему. Први вакуум споља диригованом пропашћу мање или више секуларних арапских режима кроз тзв. Арапско пролеће попунио је широк дијапазон екстремних исламистичких опција, од Муслиманске браће, преко Ал Каиде до ИД. Други вакуум ће настати поразом ИСИС на широком простору од Алепа у Сирији до Мосула у Ираку, где и даље опстаје територија анархије и зла, прећутно подржана од стране западних центара моћи, упркос декларативној борби која се против ње води. Тренутно живимо у међупериоду, где се по светским дипломатским кулоарима ломи судбина калифата. У 2017. години Блиски исток ће бити поново на насловним странама јер ће ове године вероватно доћи до потпуне пропасти исламистичких творевина на деловима територије Сирије и Ирака. Блискоисточна геополитичка слагалица ће тако још једном попримити нове обрисе које ће карактерисати нови однос снага, овај пут на корист шиитској трансверзали, а на штету сунитских петромонархија и њихових вашингтонских спонзора. Амерички интервенционизам и сад већ традиционално прављење рачуна без крчмара отворили су пандорину кутију, која ће морати да буде затворена огромним улогом свих укључених страна. Успостављање новог поретка Прелазак са герилског модела ратовања на ефективну контролу над делом територије Сирије и успостављање парадржавног апарата представљао је квалитативни скок за терористе, али истовремено и семе њиховог уништења. Оно што им није успело 1982. у Хами чинило се да ће успети на трагу „пролећа народа“. Ипак, руска интервенција је подсетила свет да је дошло до драматичних промена, док су џихадисти схватили да су им дани одбројани. Пат позиција у Ал Бабу, у коју су укључени Курди са државотворном амбицијом, Турци у намери да их у томе осујете, као и сиријски режим, који тежи да спаси шта се спасити да, додатно компликује ситуацију. Израел и Хезболах на сиријској територији настављају недовршени конфликт из 2006. године, чији ће исход зависити од дефинисане трасе односа новог тријумвирата Путин-Трамп-Нетанјаху. У Сирији је тренутно на папиру примирје. У реалности се пак тренутни период користи за успостављање нових односа снага пре налажења коначног политичког решења које би задовољило све осим екстремних група на вези са Ријадом. Поновно отварање курдског питања овај пут неће бити затворено док се за њега не нађе трајно решење. Интензивирањем битке за Мосул фокус курдског питања се преместио са истока Турске и севера Сирије у дезинтегришући Ирак. Акцију ослобађања Мосула са севера спроводе Курди, док су са југа претежно шиитским селима опасно близу пришле сунитске формације. Коначни слом терориста на територији Ирака неће значити и коначан мир – на површину ће поново избити секташки сукоби, унутар којих се као најозбиљније питање поставља улога турске војске у провинцији Нинива. Такође, споразумом унутар ОПЕК о смањењу цена нафте није се изашло у сусрет Ираку. То ће у значајној мери погоршати унутарирачки конфликт између Багдада и Ербила око политичке моћи и расподеле нафтног богатства. Циљ Стејт департмента је да остави упориште у Ираку стечено интервенцијом и неће дозволити да резултате два рата и деценије ембарга Иран својом амбициозном политиком поништи у само неколико година. Док се Турска представља као заштитник сунита, иза кулиса тежи да реши курдско питање изван својих граница пре него што се оно свом силином прелије преко њих. То додатно везује курдски чвор који без мача неће бити могуће распетљати. Циљ турске власти је да се учврсти као регионални лидер на блискоисточној оси својих неоосманистичких амбиција и о истом трошку трајно реши проблем Курда. У оба случаја непремостив проблем представља режим сиријског председника Асада, који, са једне стране, чврсто контролише територије према којима Анкара негује аспирације, а, са друге, подстиче курдске захтеве за аутономијом, у нади да ће му то омогућити бржу победу над милитантима и осигуравање територијалне целовитости на северу. Након пропасти јулског пуча и међусобног приближавања и опипавања пулса, Турска је свесно добар део своје самосталности у деловању на Леванту нераскидиво везала за Русију. Сатерана уза зид блискоисточног хаоса, она ће морати свесно да жртвује своје виталне интересе зарад голог опстанка на сцени. Судбина Ал Баба ће бити лакмус који ће сведочити о томе да ли још увек постоји сламка спаса за Давутоглуову „стратегијску дубину“. Иран ће се на мајским изборима традиционално суочити са избором између наставка реформи и стратегије делимичног попуштања и повратка на тврђи курс, који је по вољи Већу чувара револуције и ајатолаху. Отварање Ирана кроз постепено обарање спољног зида санкција, изузеће од замрзавања производње у оквиру ОПЕК, као и потрага за инвестицијама у енергетски сектор гурају иранску привреду до респектабилних стопа раста. На тим крилима расту и регионалне амбиције Исламске Републике. Улога рањених сунитских панисламистичких ривала Турске и Саудијске Арабије је да у што већој мери осујете регионалне амбиције Ирана користећи широк дијапазон средстава – од вешто управљаних секташких сукоба на северу Ирака, до учешћа у посредничким ратовима у Сирији и Јемену. Иран и ИД су две супротстављене огољене парадигме будуће „географске осовине историје“ Блиског истока. Хобс или Сајс-Пико? Међупростор настао пропашћу ИД испуниће регионални посредници, док ће глобалне силе дати све од себе да у што већој мери уберу плодове. Циљ Стејт департмента је да очува позиције остварене Арапским пролећем и спречи Русију да попуни вакуум настао пропустима Обамине администрације и њиховим директним спонзорисањем вехабизма. Са друге стране, интерес Кремља је очување Сирије у постојећим границама, са уставом који гарантује континуитет досадашњег система. Такође, потребно је очувати курдско питање у целини отвореним као полугу за дисциплиновање превртљиве Анкаре уколико се за тим укаже потреба. Сајкс-Пикотов споразум је дефинисао Блиски исток онако како он изгледа са прозора Даунинг Стрита и Јелисејске палате. Слично томе, данас се комадићи разореног Блиског истока скупљају и слажу у мозаик чији је основ направљен у Женеви, док ће значајан напредак вероватно бити остварен у Астани. Потпуни преокрети америчке политике су ретки. До сада је Стејт департмент радикално мењао своје ставове према Титовој Југославији, Мосадековом Ирану и Кини Денг Сјаопинга. Постоје озбиљне индиције да би Блиски исток могао да буде четврта по реду таква промена, како би се њоме спасили остаци америчког интереса у региону. За најтруснији и геополитички најважнији регион света биће неопходан неки нови Сајкс-Пикотов споразум, овај пут између Кремља и Вашингтона, којим би се дефинисало успостављање нових правила на новим основама које захтева међународни поредак. Имајући у виду супротстављене интересе на терену и закрвљеност савезника две суперсиле, нико нема ни приближну идеју како би то требало да изгледа. Извор: Правда
