Пише: Пол Крејг Робертс
Ако овај извештај читамо како је написан, он нам говори да стари хладни ратник Кисинџер ради на томе да искористи Трампову посвећеност бољим односима са Русијом како би одвојио Русију од њеног стратешког савеза са Кином.
Кинеско војно јачање је реакција на америчке провокације против Кине и америчких претензија на Јужно кинеско море као важан регион за америчке националне интересе. Кина не намерава да нападне САД, а сигурно ни Русију.
Кисинџер, који је туце година био мој колега у Центру за стратешке и међународне студије, је свестан постојања проамеричких елита у Русији, и он ради на томе да, за њихов рачун, створи „кинеску претњу“ коју они онда могу да искористе као повод да Русију баце у наручје Запада. Ако овај покушај буде успешан, руски суверенитет ће бити нарушен баш као и суверенитет сваке земље која је у савезништву са САД.
Током последње медијске конференције председника Путина новинар Марат Сагадов је питао да ли Русија већ није под неком врстом стране полу-доминације: „Наша привреда, индустрија, министарства и агенције се често воде правилима која су утврдиле међународне организације, и њима управљају консалтинг компаније. Стране консултантске компаније чак раде ревизије предузећа наше одбрамбене индустрије“. Затим је новинар питао: „Није ли време да и ту урадимо бар делимичну замену увоза?“
Сваки Рус треба да схвати да бити део Запада значи живети по правилима Вашингтона. Једина земља Западне алијансе која има независну спољну и економску политику су САД.
Сви треба да схватимо да, мада је Трамп изабран за председника, неоконзервативци и даље доминирају у америчкој спољној политици, и да њихова посвећеност хегемонији САД као једине светске силе није ништа мање снажна него што је била. Неоконзервативна идеологија је институционализована у деловима ЦИА, Стејт департмента и Пентагона. Неоконзервативци су задржали свој утицај у медијима, институтима, међу универзитетским професорима, фондацијама и у Савету за спољне односе.
Такође треба да схватимо да Трамп ужива у улози тврдог момка и да ће рећи ствари које могу да буду погрешно протумачене, као што је то можда учинио мој пријатељ, Финијан Канингхем, чије колумне обично са задовољством читам.
Не знам да ли ће Трамп надвладати огромну неоконзервативну заверу. Међутим, чини се довољно очигледним да је озбиљан у вези смањења напетости са Русијом, које расту још откако је председник Клинтон прекршио обећање администрације Џорџа Буша старијег да се НАТО неће ширити ни педаљ ка Истоку. Да Трамп није озбиљан, не би било разлога да именује председника Ексона Рекса Тилерсона као свој избор за Државног секретара. Г. Тилерсон је 2013. одликован руским Орденом дружбе.
Како истиче професор Мишел Чосудовски, глобална корпорација попут Ексона има различите интересе од америчког војно-безбедносног комплекса. Војно-безбедносном комплексу је потребна снажна претња, попут некадашње „совјетске претње“, која је потом преображена у „руску претњу“, како би оправдао контролу над годишњим буџетом од око хиљаду милијарди долара. С друге стране, Ексон жели да постане део руског енергетског бизниса. Стога је, као Државни секретар, Тилерсон мотивисан да успостави добре односе између САД и Русије, док за војно-безбедносни комплекс ти добри односи подривају оркестрирани страх на којем војно-безбедносни комплекс и почива.
Јасно је да војно-безбедносни комплекс и неоконзервативци Трампа и Тилерсона виде као претње, због чега су неоконзервативци и тајкуни индустрије наоружања толико снажно били против Трампа, и због чега је директор ЦИА Џон Бренан изнео необуздане и неутемељене оптужбе у вези руског мешања у америчке председничке изборе.
Борбене линије су постављене. Следећи тест ће бити да ли ће Трампово именовање Тилерсона за Државног секретара бити изгласано у Сенату.
Постоји широко распрострањен мит да је председник Реган победио у хладном рату тако што је сломио Совјетски Савез кроз трку у наоружању. Као неко ко је учествовао у Регановом напору да оконча хладни рат, морам још једном да исправим ову историјску неистину.
Реган никад није говорио о победи у хладном рату. Он је говорио о његовом окончању. И други званичници из његове администрације су то исто рекли, што може да потврди и Пет Бјукенен.
Реган је желео да оконча Хладни рат, не да у њему победи. Говорио је о том „ужасном“ нуклеарном оружју. Сматрао је да је совјетска привреда у превеликим тешкоћама да би могла да се трка у наоружању. Сматрао је, ако прво успе да излечи стагфлацију од које је америчка привреда боловала, да ће моћи да приволи Совјете да седну за преговарачки сто тако што ће исценирати почетак трке у наоружању. „Звездани ратови“ су углавном били маркетинг. (Без обзира да ли су Совјети веровали у опасност трке у наоружању или не, америчка левица је свакако веровала у њу, и наставила да верује до данас.)
Реган није имао никакву намеру да доминира над Совјетским Савезом или да га сруши. За разлику од Клинтона, Џорџа Буша млађег и Обаме, њега нису контролисали неоконзервативци. Реган је отпуштао и судски гонио неоконзервативце у његовој администрацији када су му радили иза леђа и кршили закон.
Совјетски Савез није пропао због Реганове решености да оконча Хладни рат. Совјетска пропаст је била дело тврдокорних комуниста, који су веровали да је Горбачов толико брзо слабио контролу Комунистичке партије да је био претња постојању Совјетског Савеза, и ставили су га у кућни притвор. Управо је пуч тврдокорних комуниста против Горбачова довео до успона Јељцина. Нико није очекивао пропаст Совјетског Савеза.
Амерички војно-безбедносни комплекс није хтео да Реган оконча Хладни рат, пошто је Хладни рат био темељ његовог профита и моћи. ЦИА је рекла Регану да ће, ако он буде обновио трку у наоружању, Совјети победити, пошто су Совјети контролисали инвестиције и били у стању да већи део привреде усмере у војне потребе него што је то могао Реган.
Реган није веровао тврдњу ЦИА да Совјетски Савез може да однесе победу у трци у наоружању. Оформио је тајни комитет, којег је овластио да истражи тврдњу ЦИА да би САД изгубиле трку у наоружању са Совјетским Савезом. Комитет је закључио да ЦИА штити своје повластице. Ово знам, јер сам био члан тог комитета.
Амерички капитализам и друштвена сигурносна мрежа би много боље функционисали без оптерећења које на буџет ставља војно-безбедносни комплекс. Тачније је рећи да војно-безбедносни комплекс жели озбиљну претњу, а не стварну трку у наоружању. Муслимански терористи без државе нису довољно велика претња оволико великој америчкој војсци, а проблем са истинском трком у наоружању, наместо претње, је у томе што би америчке корпорације за производњу оружја морале да производе оружје које функционише, уместо надуваних трошкова који им повећавају профит.
Најновији амерички ракетни разарач се већ два пута покварио и морао је да буде одвучен до луке. Ловац Ф-35 је до сада коштао небројено новца, има бројне проблеме, а други су га већ превазишли. Руске ракете су хиперсоничне. Руски тенкови су супериорни. Експлозивна моћ руске интерконтиненталне балистичке ракете Satan II (РС-28 Сармат – прим. прев.) је застрашујућа. Морал руских војних снага је висок. Оне нису исцрпљене после 15 година прилично безуспешних борби у бесмисленим ратовима против жена и деце.
С обзиром на коруптивну природу америчког војно-безбедносног комплекса, Вашингтон може слободно да се трка у наоружању колико му је воља, без опасности по Русију или Кину, а камоли њихов стратешки савез.
Неоконзервативци су дискредитовани, али још увек врше моћан утицај на америчку спољну политику. Док их Трамп не буде послао на идеолошку маргину, за Русију и Кину је најбоље да се држе свог стратешког савеза. Свако ко буде покушао да раскине овај савез представља претњу и за Русију и за Кину, и за Америку и за живот на земљи. Извор: Фонд стратешке културе
