Правда

Пише: Леонид Савин Поред тога, неколико пута су различити људи, потпуно различитих становишта, прогнозирали догађаје у политичком систему у овом делу света. Једина разлика је што неки сматрају да је стварање ЕУ била системска грешка, док су је други препознали само као прелазни корак у даљем процесу растурања националних држава и стварању глобалног цивилног друштва. Ове две тачке гледишта сада обједињава европска криза, а даљи развој светских догађаја ће зависити само од геополитичког аспекта те подвојености. Да размотримо ова два случаја преко одређених примера. Упоредићемо идеје из два различита дела са сличним насловима – 'Сламање народа' и 'Разбијање народа'. Прво је објављено 1957., а друго се појавило 2003. године. Прво је написао адвокат, економиста и политолог аустријског порекла. Леополд Кор је око двадесет година био професор економије и јавне управе на Универзитету Порторико. Њега је, такође, инспирисао и покрет 'Мало је лепо'. Кор себе назива филозофом анархистом, иако се никада није залагао за борбу против државе. Био је противник великих пројеката, укључујући и европске интеграције. Леополд Кор је 1941. године предвидео и погрешке у вези са стварањем наднационалног система у Европи, али и колапс Совјетског Савеза. Чак и током Другог светског рата, он је анализирао стање етничких група, и дошао до закључка да ће и нацистички и совјетски режим лоше проћи. Као што је историја показала, његова анализа се испоставила као тачна, иако се само неколико истраживача окренуло његовим теоријским принципима. Кохов став о швајцарској конфедерацији је прилично сажет – то није конфедерација етничких или лингвистичких група, него конфедерација региона. "У ствари, основа постојања Швајцарске и принципа заједничког живота различитих националних група није федерација три њене националности, него федерација 22 њене државе, које показују поделу њених народа и на тај начин стварају неопходан предуслов за сваку демократску федерацију: физичка равнотежа оних који су ту, приближна бројна једнакост. Величина швајцарске идеје је, стога, у малим ћелијама из којих она црпи све своје гаранције. Постоје људи који се залажу за уједињење европских народа, јер сматрају да је ова врста заједнице већ реализована и практично доказана у Швајцарској, али они никада нису своје дивне програме заснивали на принципу кантоналног, или суверенитета малих држава. Национална идеја толико мучи умове политичких мислилаца, док се о малим народима учило и мислило да су избор свега лошег и свог зла. Нас су образовали да обожавамо расутост, универзалност, колосалност, да се удаљимо од минијатурног, потпуног и универзалног на најмањој скали – скали појединца, што је протоплазма сваког друштвеног живота. Научили су нас да хвалимо  уједињење Француске, Велике Британије, Италије и Немачке, са уверењем да ће оне створити јединствено човечанство. Али, само су створили велике силе", како је писао у свом раду Разједињење сада: молба за друштво засновано на малим посебним јединицама.' ( Disunion Now: A Plea for a Society based upon Small Autonomous Units) Леополд Кор подржава принцип који велича суверенитет најмањих, а не највећих државних целина – Kleinstaaterei, како кажу Немци. Он каже да нико не зна шта термин 'човечанство' заиста значи и зашто би чак требало и да умремо за њега. Синдикални покрет и гигантизам не би довели ни до чега доброг. Штавише, синдикати су само још један израз тоталитаризма. Ово је једнопартијски систем, који је измештен у међународну сферу. 'Не само историја, већ и искуство нас учи да се истинска демократија у Европи може остварити само у малим државама. Само тако појединац може да задржи своје место и достојанство. И, ако демократија вредна идеја, морамо поново да створимо услове за њен развој, мале државе, и дâмо славу суверенитета (уместо сузбијању институција из којих нико не жели да одступи) најмањим заједницама и што већем броју народа. Биће лако ујединити мале државе под једним континенталним федералним системом, а тиме би се, секундарно, задовољити и они који желе да живе у универзалним условима. Таква Европа је плодна инспирација и грандиозан призор, иако не модеран и не нешто што се оцртава једном досадном линијом. То ће бити као мозаик са фасцинантним варијацијама и разноликостима, као и хармонијом органске животне укупности.' А, ово је готово иста идеја као и идеја евроазијске конфедерације, само потпуно другим речима! Међутим, његово најпознатије дело је 'Сламање народа'. У овој књизи, Леополд Кор даје филозофске, политичке, културне, економске и административне аргументе у корист малих државних актера. У књизи 'Физика политике: Филозофски аргумент' у делу књиге 'Део о филозофским питањима', он каже: 'Ово није случајно, јер ситност није само погодност. То је створио Бог. Цео универзум је изграђен на њему. Живимо у микро-космосу, не у макрокосмосу. Савршенство се гарантује само малом. Само у правцу минијатурног долази се до краја, до коначности, границе, где можемо домишљати о крајњој мистерију постојања. У правцу колосалног, не стиже се нигде. Можемо сабирати и множити, и производити све веће и веће облике и материје, али нема краја, јер се све може удвостручити, иако удвостручити у физичком смислу значи брзи долазак до колапса, распада катастрофе. Постоји невидљива препрека за величину, преко које материја не може да се акумулира. Само не-постојеће математичке сенке могу продрети даље. Подела, нас, са друге стране, доводи на крају до постојеће, иако невидљиве, крајње суштине свих ствари, до честица које се опиру било каквој подели. Оне су једина суштаственост коју је стварање обдарило јединством. Оне сâме су недељиве, неуништиве, вечне. Лукреције их је, у ненадмашном делу, О природи ствари, назвао првим телима или примарним честицама.' Иако се на први поглед чини да Леополд Кор апелује на Демокритове атомистичке идеје и идеју појединца (која се, у извесном смислу, може пренети и на праксу либерализма и мултикултурализма), али није тако. На жалост многих анархиста и нихилиста, који су материјалисти (посебно следбеници идеје Петра Кропоткина, који је примере научних студија покушао да представи као моћ анархије), Леополд Кор је увек говорио о Богу и Његовој вољи, што је неопходно за покушај разумевања са становишта организације државе. 'Постоје два начина за успостављање равнотеже и поретка. Један је путем стабилности, а други путем покретне равнотеже. Када су у свом правилном облику, оба су саморегулаторна. Стабилна равнотежа је равнотежа мировања и величине. Равнотежа се ствара тако што се два објекта доводе у задато и непроменљиво стање, као кућа и темељ у земљи или планина и равница. Уместо да ствара хармонију, обликује различите делове у јединство. Равнотежа ригидног и непокретног, може се схватити као универзални принцип само ако је космос миран, не креће се и беживотан је. Онда би постојање само неколико огромних тела имало смисла, па би чак имало смисла и да постоји само једно једино и огромно. Али у бескрајном пространству стваралачког понора, све то једино одржава стално-свесна воља Бога сâмог, који, како би спречио пад у нигде, мора да, ништа мање, све стално држи у својим рукама. Како то, очигледно, није била Његова намера, Он је уместо тога створио покретни, дишући и динамичан космос, кога одржава не јединство, него хармонија, која се заснива, не на стабилној равнотежи мртвих, већ на покретној равнотежи живих. За разлику од стабилне равнотеже, ова равнотежа је саморегулишућа, не због утврђености њених односа, него због коегзистенције безброј покретних малих делова, којима није дозвољено да акумулирају толико масе која би пореметила хармонију у целини.' Кор повезује политичку поставку са идејом унутрашње демократије, која се ослања на заједницу. "Мала држава у својој унутрашњој природи је демократска. Владари малих држава се могу сматрати суседима грађана ... ". Корове идеје нису често цитиране, иако пример Швајцарске може послужити као доказ ваљаности његових идеја. Даље се може додати да је и већини националних држава у Европи потребно да се 'дефрагментишу', док се у потпуности не искорени буржоаски дух национализма и погрешна уметања, јер је у њима Просветитељство непрестано уништавало традицију и културу народа Европе, намећући бирократију на њихова места. Аутор друге књиге са сличним насловом, 'Разбијање народа: Ред и хаос у 21. веку' је британски дипломата и теоретичар стратегије Роберт Купер. У време објављивања ове његове књиге, 2003. године, он је служио као Генерални директор за спољне и политичко-војне послове, при Генералном секретаријату Савета ЕУ.  Иако су наслови слични, идеје и приступи стварима у ова два дела су потпуно различити. Док Кор предлаже јачање суверенитета из основа, Купер, насупрот њему, сматра да суверенитет треба потпуно уништити.  'Суверенитет пост-модерне државе - има право на место за преговарачким столом', пише он. Велики део његовог рада је контроверзан. Он, на пример, каже: 'Либерализам и национализам могу ићи заједно данас, баш као и у 18. и 19. веку, када су се државе појављивале из неког од облика империјалних владавина.' Зашто је то могуће? Да би се трајно уништила национална култура или да би се манипулисали покрети и партије које се позивају на национални идентитет? Купер је, изгледа, обе ствари имао на уму.  У другом делу, он је објавио да  се 'већина људи потчињава идејама, а не силом' а касније у истом поглављу наводи да је 'већина људи склонија идејама, а не сили', али 'европске институције ојачавају међународну сарадњу јачањем суверенитета ... Споразум о јавној безбедности и јавном реду предвиђа полицијске акције у другим земљама'. Где је владавина закона и идеја, чак и ако  су 'државе чланице ЕУ изгубиле ексклузивно право на доношење закона'? Он опрезно говори о Исламу, који би могао постати основа новог империјализма. А, помиње и регион Пацифика, где би се питање консолидације поново могло отворити. И једно и друго су, према Куперу, претња не само интересима Запада, већ на крају, и Западу сâмом. Сходно томе, Купер брани идеје западне хегемоније, која ће се трансформисати у нешто ново. За њега, држава је суштинска постмодерна идеја либерализма, чији је претходни корак био да издржи различите облике колективног идентитета повезаног са класом, етносом, расом или националном припадношћу. Купер потврђује да су комунизам и фашизам покушаји да се задржи учинак модернизације друштва, коју је проузроковало Просветитељство идејама и технолошким иновацијама Индустријске револуције. Отуда његово убеђење да све индустријске и пост-индустријске земље имају потенцијал за постмодернизам. На крају, он открива своје карте и потврђује потребу за слављење појединачног. 'Царства припитомљавају хаос; национализам растура царства; национализам даје пут, надамо се, интернационализму. На крају процеса је слобода појединца.' На истој страници још пише да мисли на отворено друштво, које је, у ствари, идентично постмодернизму. Другим речима, то је скоро исто што Џорџ Сорош говори и покушава да оствари кроз различите практичне пројекте. Поред тога, Купер признаје да су амерички интереси важнији и прави разлику између америчког и европског утиска о стварности. 'Европске земље су засноване на националности и историји. Историја је за Американце бесмислица. Њихов циљ је колонизовање простора и времена, другим речима, будућег космоса'. Оваква колонизација је успешно спроведена у Западној Европи преко политичке, економске и војне зависности од Вашингтона. 'Амерички план је развој глобалне заједнице отвореног тржишта и међународних институција, у којима би Сједињене државе играле главну улогу ... У принципу, Сједињене државе су успеле да оствари наведене циљеве преко Маршаловог плана, стварањем Европске уније и међународних финансијских институција, посебно ММФ и Светске банке.' Добро је обратити пажњу на израз 'стварање Европске уније'. Да ли су европске земље, почев од Уније за угаљ и челик, разумеле да су иза свега овога били Американци? Свакако да су неки  од учесника могли имати неку корист од таквог удруживања, али колико дуго? Крхост Европске уније се већ показала око Брегзита, неспособности да се избори са проблемом миграната, у Брекит, своју неспособност да се избори са проблемом миграната и око терористичких напада, као и око зависности од неких земаља према диктату финансијских комесара. И, шта Роберт Купер нуди уз овај тренутни политички програм? 'У политици је потребно ограничити пред-модерне и иностране појаве; помирење је могуће, али са интересима модерне државе, а трајни мир може доћи само заједничким током постмодерних идентитета', пише он. То за целу ЕУ значи даље пропадање културног обрасца свих народа и држава. А резултат тога треба да буде нови  наставак ерозије културног кода свих народа и држава. Као резултат, треба да се појави нови Homo Politicus. Али то је само у теорији. У стварности, слабије идентитете ће одгурнути јачи, које данас представљају многи мигранти, скоро увек се представљајући као следбеници Ислама који показују мало или никакво поштовање према Европљанима, староседеоцима. Можда ће ова спољна агресија помоћи европским народима да поново размисле о својим улогама у светској историји. Можда ће покушати поново да успоставе свој стари идентитет и суверенитет, што је могуће више у тренутним околностима. Извор: Катехон