Уколико је до сада било дилеме да се у свету догађају промене од колосалног значаја, протекла година отклонила је и последње. Краткотрајно раздобље унимултиполарног света, које је обележио први видљиви отпор атлантистичкој вишедимензионалној агресији, отворено је прерасло у конфронтацију, која је резултовала потпуним заустављањем евроатлантских „интегративних процеса“ и интервенционистичке политике Стејт департмента.
Тренд и антитренд
Општи трендови који карактеришу актуелни тренутак су промена међународне структуре и односа моћи, нестабилност, усмераване миграције са дугорочним геостратешким циљевима, дедоларизација, као и опште слабљење полуга моћи политичког Запада да утиче на кључне процесе. Методологију која их прати карактеришу прокси сукоби, обавештајне операције највишег нивоа и злоупотреба медијских и НВО средстава у процесу урушавања суверености држава које се опиру наметнутој глобалистичкој матрици.
Трендове обележава специфична врста контрадикторности – са једне стране постоје високе стопе раста појединих привредних грана попут информационих технологија, пољопривреде и опоравка финансија, све веће међусобно повезивање, ресуверенизација, као и сви позитивни екстерни ефекти који из тога произилазе. Са друге стране, ноторне чињенице су потпуна дезинтеграција држава, нови хладни рат, конфронтација на Пацифику, као и неизвесност као константа међупериода између урушавања света каквог познајемо и стварања неког новог са не баш јасним обрисима.
Поуздано предвиђање је једино могуће на основу тренутно познатих премиса. Међутим, варијабле које се у међународној политици појављују у кратком временском периоду могу потпуно да изокрену и саму матрицу на основу које је могуће вршити предвиђања. Ипак, неки основни правци се назиру на хоризонту. Годину пред нама обележиће тренд спасавања преосталих америчких позиција широм света посебно кроз ревизију економских споразума, спутавање опонентских међународних транспортних коридора, појачавање притиска са левог и десног екстрема политичког спектра због наглог увећања прекарне радне снаге, повлачење латиноамеричке левице оличене у теологији ослобођења, нуклеаризацијом Ирана итд.
Историјско искуство идеолошке конфронтације а затим супремације једне силе на глобалном нивоу довели су до супарништва вредносних оријентира као основног фактора сучељавања слободног света са оним што је преостало од глобалистичких елита. Ново доба у које смо већ загазили карактеришу својеврсни тренд и антитренд, са кључним варијаблама од којих зависи будућност планетарног односа снага. То су питање будућности ЕУ, односа Запада према Русији и Кини, начин решавања блискоисточног питања, као и поновно распетљавање балканског чвора, чврсто везаног на штету српског народа и корист готово свих осталих.
ЕУ: нови "Рибентроп - Молотов" или одумирање
ЕУ се налази у највећој егзистенцијалној кризи од своог настанка. Чак и прилагођени план лорда Измеја да „Британце треба држати унутра, Немце доле, а Русе напољу“ показао се као краткорочан. Ангелу Меркел очекују врло неизвесни избори, на којима је и даље фаворит, али је очекује никад јача опозиција и са леве и са десне стране политичког спектра. Уколико се има у виду да она представља последњи бастион одбране атлантизма у „старој Европи“, а да јој је кључни противник суверенистичка Алтернатива за Немачку, може се очекивати заоштравање антируске реторике. Мутти рачуна да ће је атлантисти одржати у седлу, па је то једина карта на коју може да заигра иако вероватно политички самоубилачка. ЕУ није нашла начин за нивелацију природних економских разлика насталих великим проширењима, и то ће, по свему судећи, бити последњи ексер у њеном ковчегу. Решења која имају у виду Европу а ла царте или „Европу више брзина“ измичу основни кохезиони цемент из њених темеља. Избори у важним државама чланицама са предвидивим исходима, клерикалне тенденције у Пољској, русофобна хистерија и мигрантска криза само додатно убрзавају њену пропаст. Ипак, елементарна трансатлантска безбедносна архитектура и основне институције заједничког тржишта ће бити очувани. Брегзит ће бити „мек“ и пре свега у интересу Ситија, односно очувања приступа заједничком тржишту, што представља директно изигравање воље бирача који су гласали на референдуму. Јаз између домицилног становништва и неинтегрисаних миграната постаће непремостив, што ће водити даљој дестабилизацији, а готово сигурно и ескалацији насиља на улицама западноевропских градова. Дискредитација десних политичких опција као екстремиста ће се наставити и вероватно појачати, имајући у виду да глобалистичке елите неће олако препустити деценијама стицане позиције. У најоптимистичнијем сценарију, ЕУ ће постати нешто независнији глобални играч, и то не толико својом вољом, колико пуким стицајем околности и вероватном оријентацијом нове администрације према Пацифику као фокусу деловања. Једина могућност њеног физичког опстанка је у енергетском везивању за Русију и инвестиционом за Кину. У супротном, економски проблеми ће оне политичке погурати ка ивици провалије. Русија и САД: реципрочно приближавање? Након првобитног изненађења избором америчких грађана, преко негативних реакција на избор појединих чланова најужег кабинета, напокон се дошло на реалистичне позиције у погледу промене на челу САД. Нова америчка администрација ће остати кључна варијабла поретка у стварању, што ће се вероватно одразити кроз умерено попуштање затегнутих односа са Русијом, а, са друге стране, директном конфронтацијом са Кином. Међутим, сигурно је да ће Трамп председник бити неупоредиво обазривији од Трампа председничког кандидата. Томе ће у највећој мери допринети инерција проузрокована добро инфилтрираним клинтонистичким кадровима. Због тога ће он остати на удару оних који се неће либити да употребе сва расположива средства како би га, ако не потпуно уништили, а онда макар загорчали његову позицију. Антируске санкције не дају резултате ни приближно пројектованим, па се као известан сценарио чини њихово редуковање на меру најмањег заједничког садржаоца Кремља и нове администрације у Вашингтону. Пораст цена нафте и инвестиција у Русију упркос санкцијама резултирао је растом рубље. Такође, Русија је у изузетно тешким околностима успела да стабилизује своје финансије и економију трасира у правцу диверзификације. Време ради супротно интересима креатора плана уништења руске економије, па се највероватнијом чини форма у којој би се Европа под америчким притиском одржала у нешто мекшем режиму санкција према Москви, док би амерички зид ослабио и додатно погурао растућу трговинску размену две државе, а посебно удео у енергетском сектору. Трампово попуштање у односима са Русијом не значи и препуштање досадашњих савезника. У том контексту је посебно важно очувати другу силу НАТО у својој интересној сфери и стечене позиције на руским границама. Даља дезинтеграција Турске кроз прећутно подржавање курдског сепаратизма и покрета Хизмет делује као сасвим реалистичан сценарио. У том контексту, ни у ком случају не би требало искључити могућност новог покушаја пуча или нове обојене револуције, попут оне у Гези парку. Такође, Дејтонски сценарио за Украјину се у новонасталим околностима чини као реалистично решење, што милитантно политичко крило у Кијеву оставља на танком леду. На крају, руски „меки трбух“ на крајњем западу земље ставља на искушења Минск и балтичке престонице, у различитим контекстима. За однос САД и Европе у 2017. години биће важно и питање магистралних гасовода. Недавни захтеви из Кијева у погледу међународне арбитраже, као и усвојени краткорочни модели плаћања гаса намећу закључак да је нова гасна криза, ако не извесна, онда не сасвим искључена. Политички капитал којим ће неизбежно бити плаћена руска енергија потребна европским тржиштима ће погодовати суверенистичким опцијама, док ће оне које су на линку Вашингтона терати у дубоку опозицију или на ивицу опстанка на сцени. Такође, прелазак са транзитних на директне гасоводе допринеће економским позицијама држава које у таквим пројектима учествују, попут Немачке и Турске, док ће оне које се уздају у елементарну рационалност кијевске хунте и даље умањеним растом БДП плаћати цену недостатка сопствене спољне политике. Руска Федерација и САД имају многобројне несугласице у погледу виђења глобалног поретка, али су Русија д.о.о. и America.inc склоне да пронађу заједнички језик онда када то захтева обострани интерес у домену реалполитике. "Велика шаховска табла" узвраћа ударац? У наступајућој години кинески мегапројекат Један појас, један пут добиће замах, што значи да су неизбежни покушаји да се он осујети у самом зачетку. Традиционална нестабилност у централној Азији и исламски фактор могу да послуже остварењу тог циља. Крак овог пројекта који води ка луци Гвадар на Арабијском мору простор Пакистана ставља у оквир ширег регионалног безбедносног изазова, што у читав контекст уводи индијско-пакистански ривалитет и нуклеарни фактор, који се често неоправдано запоставља. Транспортни коридор Север-Југ, главни конкурент Суецком каналу који би требао да повеже Индију са Русијом, такође ће на почетку реализације наићи на препреке. Највећи изгледи да се то догоди су у геополитички колебљивом Азербејџану, који је неизоставан део ове слагалице. У оба случаја близина Авганистана као извозника нестабилности игра кључну улогу. Билатерално решавање проблема Кинеза са суседима озбиљно је помрсило америчке рачуне на Пацифику. Такође, негативан однос Трампа према Кини и најава раскидања транспацифичког партнерства делују контрадикторно. Даље премештање динамике светске економије у азијско-пацифички регион, као и проналажење копненог пута чији је циљ да из игре избаци вишедеценијску америчку поставку на Пацифику осетније ће пребацити тежиште глобалне геополитичке игре са Европе и Блиског на Далеки исток. Балкански гамбит: Јачање Србије у стратешком вакууму Простор Балкана је, супротно од онога што смо навикли, на добром путу да ове године буде оаза стабилности у односу на макроокружење. За тржишта у расту и развоју попут нашег отварају се шансе у гранама које у првим годинама од улагања бележе високе стопе приноса. Такође, диверзификација руске економије под притиском санкција омогућава велику компаративну предност Србији, како на извозној, тако и на страни прилива директних страних инвестиција због повољног трговинског партнерства са том земљом. Ипак, треба остати опрезан. Балкански вакуум подразумева простор за јачање Србије и, сходно томе, трку у наоружању кроз иницијално наоружавање антиидентитетског лука од стране НАТО. Што више буде слабио атлантистички кохезиони фактор, равнотежа страха ће прерастати у неравнотежу, а члан 5. Северноатлантског уовора ће изгледати попут реликта давне прошлости. Због тога посебан значај има набавка нових борбених авиона Миг-29, са секундарном функцијом да, уколико затреба, нанесе ударе и по дубини непријатељске територије. Балкански чвор остаје стратешка сфера транспортних коридора од прворазредног интереса за сва три кључна глобална играча. Имајући то у виду, мрежне обавештајне операције са НВО сектором као извршиоцем на више нивоа остаће константа деловања западних амбасада по инерцији, мада вероватно по нешто лабавијем моделу. Блиски Исток: Хобс против Сајс-Пикоа На Западу је напокон дошло до макар делимичне спознаје да се либералдемократски пелцер из развијених западноевропских друштава не може пресађивати у арапске републике ауторитарне традиције. Целисходног решења за Сирију неће бити, јер две стране које одлучују о њеној судбини неће постићи сагласност око природе виталног гасоводног правца Јужни Парс – Европа. Постизањем нуклеарног споразума са Ираном ништа још није готово. Услед пада макар дела спољњег зида санкција, може се очекивати појачавање већ респектабилног економског раста, што ће се одразити и на регионалне амбиције те земље. Потпуно уништење Блиског истока под диригентском палицом клинтонистичке елите је погодовало Ирану. Новостворене позиције теократског режима у региону преко Хезболаха, Хамаса али и својих обавештајних структура примораће Трампа да у том делу света вади кестење из ватре. Такође, вербални конфликт САД и Израела додатно подгрева уверење појединих кругова о могућој унилатералној акцији Израела у циљу осујећења нуклеарног програма који Исламска Република несумњиво развија. Саудијска агресија на Јемен доживела је потпуни фијаско, и може се очекивати још значајније преливање овог конфликта на територију вахабитске краљевине. Подстакнут ниским ценама нафте и регионалним прокси-конфликтом са Ираном, који губи, процес који се одвија саудијској краљевској породици измиче тло под ногама, грађено петродоларима и атлантистичком подршком. Шта смо сазнали поучени досадашњим искуством? Најпре то да русофобија не добија изборе. То је јасно клинтонистичкој елити. Такође, са мирном експанзијом атлантизма је завршено. То је јасно укрофашистичком режиму у Кијеву, а надамо се да је јасно и режиму у Подгорици. Када је економија у питању, показало се да је економска криза трајно стање које се након готово деценије више не преиспитује, као и да су капитализми различитих верзија прихватљиви и могући упркос упирању неолибералних корифеја да докажу супротно. Међутим, оно што ће се тек искристалисати је чињеница да је политика увек база, а економија само надградња, без законитости које важе и функционишу изоловано. Било да сматрамо да је „свет поново постао нормалан“ или да смо ушли у до сада непознату фазу развоја међународних односа, 2016. година је била година зачетка неповратног процеса. Геополитички празан ход између успостављања два нова поретка неће трајати још дуго. Зато храбро закорачимо у нову 2017, годину рађања слободног света. Извор: Нови Стандард
