Пише:Ђоко Кесић
Немам јасан одговор на ова питања, али нешто ми је у мојој револуционарној души заискрило у новембру прошле године кад је победио Доналд Трамп, али ме је неки нејасан осећај поразио одласком Фидела Кастра. Не пишем ово писмо због Срба који су крајем деведесетих прошлог века бацали се говнавим камењем на комунизам, нити због њихове актуелне носталгије за Брозовом Југославијом и бољим животом, нарочито не због Вучићевог све чешћег самопоређења са Титом. Опозиција му је довољно мизерна, самопоређење с њом вређе га и понижава. Не пишем ово писмо ни из разлога што би Срби на неком међународном такмичењу на тему - ко је снажније пригрлио комунизам – убедљиво освојили прво место...
Ово писмо из Недођије пишем због идеја Фидела Кастра и Доналда Трампа. Шта њих везује? Парадоксално, спаја их чврста симбиоза побуне потив капитализма и либералне демократије! Зашто сам насловио ово писмо „Како су се срели Фидел Кастро И Доналд Трамп”? Из простог разлога што су их невидљиве руке моћне судбине спојиле у заједничкој идеји како нахранити гладне и подићи обесправљене, а раздвајао их век, идеолошка уверења и социјално окружење. Да ли је Трампу пало у животни задатак да заврши започето Фиделово дело?
Оставимо сад одлуке небеског геометра. Фидел Кастро се разликовао од свих комунистичких вођа. И он је био диктатор, али разликовао се од Лењина, Стаљина, Броза, Чавеза. Није отишао у револуцију возом из Швајцарске као Лењин, нити у партизане у свиленим чарапама као Јосип Броз. Јесу Кубанци од Фиделове диктатуре бежали на Флориду, али већина је остала добровољно на Куби, на ивици глади, али волели су Кастра. Без обзира на многе мане, Фидел је направио светски пример школства и здравства, створио је земљу која се одупрла свемоћној војној сили САД. Колико пута су покушали да га убију вешти момци из америчких безбедносних агенција? Нису успели. Умро је у својој униформи Ел гранде Команданта.
Којим ће путем Куба после Кастра? Да настави да вегетира под диктатуром Комунистичке партије и уступцима концесија тржишта или да прихвати кинески модел дивљег капитализма под контролом Комунистичке партије и дефинитивно призна пораз Револуције? Било би логично да изаберу некакав микс између ове две солуције.
Откуд Доналд Трамп,новоизабрани председник САД, у овој причи о комунистима и тековинама светске комунистичке Револуције? Интелектуалци на Западу, ушушкани у своје дебеле тантијеме, и даље ламентирају над нечасном победом „простака и бескрупулозног милијардера“. Од почетка су типовали на ону „пуњену ћурку“ и лезбачу Хилари. Нобеловац Марио Варгас Љоса пише „Брегзит и Трампова победа представљају недвосмислен симбол декаденције, те споре смрти у коју тону земље које губе веру у себе, одричу се рационалности и почињу да верују у вештичије чини... Извор најгорих несрећа које је Запад доживео током своје историје сада васкрсава, размахан попут примитивних шамана који френетично плешу или попију горки еликсир неби ли тиме победили недаће као што су куга, суша, земљотрес...“ Љоса у свом очајничком заносу спасиоца Западне демократије пише да су САД колевка демократије те да су “САД дозволиле и неким другим земљама да почну да уживају у благодетима тих цивилизацијских достигнућа”.
Да ли Љоса мисли на оне извозне ратне пакете Пентагона и Стејт департмента? Да ли на извоз оне “демократије” објашњене кроз опаску државне секретарке Медлим Олбрајт, која на опаску да је у окупацији Ирака убијено око пола милиона ирачке деце, она одговара “То је мала цена у односу на важност присуства САД на Блиском истоку!” Не гајите илузију да ова Крвава Баба и њен газда Бил Клинтон имају грижу савести. Они верују д аим је место на Олимпу, тај свет разуме само логику најсуровије силе.
Управо из тих разлога интелектуалној елити на Западу још није јасно шта се догодило прве недеље новембра 2016. као што руском племству није било јасно шта то раде и шта могу да ураде Бољшевици у Октобарској револуције 1917. Марију Варгасу Љоси и најпознатијем теоретичару либералног капитализма Френсису Фукујами није јасно шта је то изазвало фијаско политике либералне демократије?
Одговор је јасан: Октобра 1917. у Русији и новембра 2016. у САД победила је незадовољна и гладна маса, свет с маргине, свет жељан социјалне једнакости, победио је њихов пасји живот и очајан социјални положај. И у Русији и у САД незадовољство је тражио извођача радова.
Трамп, за разлику од многих политичких посленика на Западу препознао је рукопис масе која се 2011. окупила недалеко од Менхетна под заставом “Окупирајмо Вол Стрит”. У уличним демонстрацијама грађани су покушавали да скрену пажњу Влади у Вашингтону на социјалне проблеме становништва, незапосленост, скупо школство и здравство, корупцију, бескрупулозну и неограничену моћ неколицине банака, које су 2008. изазвале велику кризу и нису кажњене због тога… На поруке обесправљених власт је послала полицију, водене топове, гумене метке, батине и хапшења.
Славој Жижек, један од најугледнијих филозофа и интелектуалаца данашњице, пише:”Сад смо добили брутални повратак потлачених:изборну победу типа који је срушио сва правила политичке коректности, на директан и прилично вулгаран начин… Сублимирана порука коју је Трамп својим вулгарностима слао била је “Ја сам један од вас”. Да би направио јаснијим рам за слику Америке данас Жижек пореди Трампа с Чарлсом Форестом Кејном, богаташем из филма “Грађанин Кејн” Орсона Велса, који са својом моћном дневном новином стаје на страну сиромашних у вечитом сукобу с бахатим и незаситим банкарима, индустријалцима, адвокатима...
Обесправљени и све сиромашнији припадници бивше средње класе избором Трампа траже излаз из кавеза у који их је без суђења стрпао либерални капитализам. “Та прича о незадовољству просечног белог Американца није од јуче", прича ми наш Американац Зоран П, мој пријатељ, по образовању профессор математике, успешан бизнисмен који годинама већ живи и ради у Портланду. “Огромна већина коју познајем, дуго је огорчена, незадовољна условима које им нуди либерални капитализам. То незадовољство најбоље се види у две слике.Прва је да више од 90 процената грађана из мога кварта једино задовољство види у ТВ програму и ако неко направи пикник уз роштиљијаду уз пиво. То им је друштвени живот. Друга слика је успешан инжењер, који месечно зарађује 4.500 долара, није кредитно способан да купи кућу, подстанар је, има двоје деце, а кад деца дођу до студија, неће моћи да им то обезбеди. До недавно није било тако”. Где се виђају Фидел Кастро и Доналд Трамп? Да се разумемо, Трамп није комуниста, неће никад ни бити, али његову кампању као да је водио Лав Бронштајн Троцки. Трамп је препознао ту социјалну неједнакост, препознао је да либерална демократија никад неће произвести ту срдачну врсту људске солидарности коју је произвео Лењинизам, узјахао је разјареног бика огрнутог црвеном заставом побуне – где ли ће га он однети? Сад аналитичари на Западу ликују - Трамп ће разочарати незадовољне, неће издржати ни цео мандат – САД ће се опет вратити у окриље своје демократије.
Он не схватају да је тај крчаг разбијен. За судбину Запада па и целе планете било би још опасније да се увећа маса обесправљених, да они узму своје законе у своје руке, поновио би се јуриш на Бастиљу и на Зимски дворац. То што брендиране момке са Вол стрита, из Сити банке, Ј П Морган, Беркли банке као и из моћних мултанационалник компанија, моћних војних армада којима командују брендирани момци са Вол стрита не дотичу ова тектонска померања, тим горе, не по Вол стрит, него по све нас, нарочито нас мале и сиромашне на Балкану. Од свих савремених крилатица највише поштујем ону “Кад се Вол стрит накашље ЕУ добије упалу плућа”.
Углавном, свет улази у спиралу урагана, све је извесније да ће нездовољство обесправљених кулминирати, комунистичке револуције нису иживеле све своје могућности (надају се комунисти), либерални капитализам је мртав, његова мама Маргарет Тачер се окреће у гробу, чекају је духови оних огорчених рудара против којих је извела војску и тенкове на улицу. Либерална демократија је до јуче у једном комаду чувала свет својом хладном њушком вучијом, која је поломила зубе. Нације се враћају нагону племена, скрећу углавном десно у популизам и национализам. У историји народа десница је производила још веће поразе, а комунистичка левица плане као барутана и окрене свет наглавачке. Фидел и Доналд сад се гледају, без речи, све им је јасно, али су немоћни. Лепо је певао Александар Блок, мада му је поезија била лепша од стварности: ”Ко то тамо десном ступа, лева,лева,лева…” Извор: Правда
