Земља на северу северноамеричког континента отворена је за људе свих врста и вера. Шире подручје Торонта данас је по саставу становника најразноврснији град на планети, јер је половина тамошњег становништва рођена изван Канаде, а ни други градови попут Ванкувера, Калгарија, Отаве и Монтреала у томе значајно не заостају. Годишњи прилив имиграната броји око 1 одсто становништва Канаде.
Отвореност Канаде препознају многи изван њених граница. Амерички председник Барак Обама и славни рок певач Боно Вокс прошле године изјавили су како "свету треба више Канаде". У октобру је "Економист" на својој насловници објавио слику Кипа слободе с јаворовим листом и хокејашком палицом, уз наслов "Слобода се сели на север: канадски пример свету".
Да то нису пусте приче, сведочи чињеница рушења службених имиграционих веб-страница Канаде у ноћи када је постало јасно да је Трамп освојио изборе у САД. Док је Канада раширених руку примала имигранте, 2016. годину у Европи обележио је успон шовинизма и национализма, затварање и ограђивање граница, те ширење страха од избегличког таласа. У свом чланку објављеном у британском Гуардиану, који преноси хрватски "Јутарњи лист", чарлс Форан истиче да канадска отвореност није израз наивности. Постоје практични разлози зашто су врата отворена: почевши од 90-их година 20. века, мала стопа плодности и старост становништва почели су да успоравају стопу наталитета Канаде. Но, захваљујући усељеницима, становништво се повећало за две трећине, а до 2030. очекује се стопостотно повећање. Економска корист очита је сама по себи. И статистика показује да разноликост становништва подстиче просперитет, а не да га угрожава, како се неки прибојавају. Ставови канадског премијера Ставови Џастина Трудоа откривају филозофско утемељење политике отворености коју у данашњем свету многи доживљавају чудном или неопрезном. Трудо је у октобру 2015. изјавио за "Њујорк тајмс" како би Канада могла да буде "прва постнационална држава" и још додао да у Канади нема базичног идентитета и "мејнстирма". Европљанима овакав начин размишљања доиста може звучати радикално. Канађани, с друге стране, не размишљају на такав начин. Мејвис Галант, једна од највећих канадских књижевница, једном приликом дефинисала је Канађанина као "некога с логичним разлогом да мисли да би могао бити Канађанин". Дакле, посве различит начин размишљања од сабласти идеологије "крви и тла" којом се пречесто потпуно погрешно дефинише национални идентитет на, рецимо, Балкану. Постнационализам у Канади, међутим, има дугу предисторију. Несагледиви земљописни простори северноамеричког континента требало је да се населе, а тај задатак на себе су преузели најразличитији људи. У интелектуалном смислу, ради се о пројекту који је стар пола века, али у пракси је почео да се појављује дуго пре формалног настанка канадске државе 1867. године. И након осамостаљења Канада је готово цео век остала у сенци Британског царства. Тек од 60-их година добили су своју химну и заставу, а тек 1982. отац данашњег премијера, Пјер Трудо, као премијер спровео је уставну реформу, службено увео двојезичност и мултикултурализам као службену државну политику. Дакако, тешко да једна држава може да се понаша потпуно "постнационално", па тако ни Канада која и даље има границе, пасоше и своју војску. Притом има користи од границе с САД, коју не мора посебно да чува, а 75 посто трговинске размене обавља управо са својим јужним суседом. Уз такво сигурно залеђе, Канађани имају простора да се упусте у експерименте унапређења друштва. Ти реформистички потези свеједно су оставили отворено питање дефинисања националног идентитета. Да ли је актуални премијер Трудо одлучио да доврши очев посао на соломонски начин? Форан се присећа се знаковите изјаве великог мислиоца маршала Меклуана из 1963. године: "Канада је једина земља на свету која зна како је живети без идентитета". Меклуанов закључак о "динамичној новој концепцији нације" управо се формира пред нашим очима. Уместо америчког концепта "лонца за таљење" (мелтинг пот), Канада би доиста могла да постане место суживота многих вера, историја и визија будућности. "Нецеловити идентитет", што су многи у прошлости пребацивали Канади, постаје тако "вишеструки идентитет" с вишеструким предностима. Најважнија од свих је, дакако, напредак без крвопролића и однос према новоме и другачијем без страха који је згрчио многе европске нације. Извор: Блиц
