Пише: Драган Милашиновић, Фонд стратешке културе
„Што се мене тиче, дао сам одобрење као председник, а Влада Србије је после данашње седнице дала одобрење„, поручио је Вучић са аеродрома Батајница, где је присуствовао последњим припремама за централну манифестацију обележавања Дана ослобођења Београда. А још је и додао:
„Ми смо спремни, што обећамо и потпишемо, ми то и урадимо … А и овима, који су гарант испуњавања обавеза, ни 1.643. дан им неће пасти на памет да их опомену“, рекао је Вучић и нагласио да је важно да је Србија поуздан партнер.
Ово о „овима“ и „1.643 дана“ још је једна бљутава представа Вучића као неталентованог глумца. „Ови“, који су се наводно Вучићу толико смучили да ни име неће да им помене, су наравно „ЕУ“, а 1.643 је прецизан број дана за који Шиптари нису применили базични Бриселски споразум (још више би нас фасцинирао да је то претворио у сате, или минуте), па о томе Вучић који је, за ту прилику и улогу, навукао маску саркастичног интелектуалца каже:
„у праву су, ми смо цела два дана закаснили, а данас је 1.643. дан како они нису применили први базични Бриселски споразум“.
Наравно, није смешно. Вучићу сарказам добро иде само против свог народа. А више никога и не може да завара. Али, може да итекако отвори питање – зашто Србија и даље примењује Споразум ако Шиптари то не чине 1.643 дана (или, да помогнемо Вучићеву идеју, 39.432 сата, односно 2.365.920 минута)?!? Зашто, онда, то ради Вучић?
Зато што је одговоран, одговара нам он. Проблем такве „филозофије“ је у томе што чак и мала деца знају да неко ко двострани Споразум примењује једнострано на своју штету, није одговоран већ крајње неодговаран, да не употребим неку тежу реч.
Ту се ваља запитати и коме је то Србија поздан партнер. „Онима“ који неће да примене потписано 1.643 дана (Шиптари), или „онима“ који то немо посматрају иако су гаранти тог споразумевања („ЕУ“)? И зашто би ми били поуздани, ако то они већ нису? Зар нам, Вучићу, вређаш интелигенцију?
Но, да погледамо и шта стварно значи тај Споразум о правосуђу о коме Марко Ђурић онако дрско и отворено лаже да доноси добробит Србима.
“Према Споразуму предвиђен је јединствени правосудни систем, односно један основни суд и једно основно тужилаштво за цео регион Митровице. Како су тада косовски званичници изјавили, судије и тужиоци ће радити заједно и неће бити подељени по етничкој основи. Кривични предмети биће процесуирани у објектима суда на северу, док ће се грађанске парнице водити у објектима суда на југу”.
Ето, то Вам је суштина. Уједињење још једне важне институције под шиптарском заставом! На то Вучић и Влада Србије дају пристанак!
Чак је и став “број судија и административног особља биће сразмеран броју и структури становништва у том делу Косова”, на који се Вучићеви гласноговорници позивају као на некакав “успех у преговорима”, потпуно ирелевантан. Прво, он се подразумева свуда у свету где постоји локална самоуправа, а друго пошто се суд третира уједињујено “број и структура” се утврђује на нивоу целе Косовске Митровице и њој припадајућих насеља, па ће Срби остати у мањини.
Но, чак да Споразум доноси косметским Србима и десетине привилегија којих обесправљени народ нема ни у Србији, прихватање и приморавање судија, који су до јуче припадали правосудном систему Србије, да полажу заклетву другој пара-држави на сопственој територији, најдиректније је кршење Устава и отворено издајство. Баш као и потписивање Споразума који то предвиђа.
Остаје нам да се запитамо, да ли Тужилаштво у Србији гледа и слуша овако јавно изнета признања кривичних дела. Немушто објашњење Уставног суда да није надлежан пошто је Бриселски споразум политички акт не може се применити у овом случају јер Споразум о правосуђу као један од Анекса тог општег Споразума производи конкретно правно дејство! Или је заиста тачно да правосуђе у Србији санкционише само сиромашне?
У сваком случају, гледано са аспекта политичке аналитике, признање овог чина пред камерама јавног сервиса није уследило због храбрости или осионости једног човека, већ због очигледног фијаска који доживљава Вучићева политика према Косову. Пре само пар недеља он се правио да није имао везе са одлуком Српске листе о уласку у коалицију са злочинцем Харадинајем, али да је подржава. Сада, он иступа као последњи ауторитет у приморавању српских судија да прихвате неприхватљиво. Иза тога остају само принуда, уцена и сила, а тиме и потпуно огољена издаја …
Нека и Срби са Космета, и судије, а посебно Српска листа, свако за себе размисле шта то значи…?!? Извор: Фонд стратешке културе
