Симонида је добитник прве награде недавно одржаног 15.Сатира феста у организацији Београдског афористичког круга, другопласирана у конкуренцији за најбољу „удворичку“ песму, а прошлогодишњу награду Књижевног фестивала Друштва књижевника Војводине још увек није добила, иако је тај приход намеравала да поклони у добротворне сврхе. Етномузиколог по професији, Симонида Бањеглав у емисији говори и о судбини која је пре 15 година оставила без вида, после чега је отишла у инвалидску пензију и посветила се поезији, углавном ангажованој.
„Време у којем живимо богом је дано за песнике, јер инспирше свакодневно. Поносна сам што нисам највећа шлихтара и што сам освојила друго место на конкурсу за најбољу удворичку песму. Не знам какво бих мишљење имала о себи да сам до краја успела“ – у духу свога стваралаштва, сатире, говори у емисији Симонида Бањеглав. Она ће изнети и став да не постоји културна политика у издаваштву, због чега је четири своје песничке збирке морала да објави као ауторска издања и сама их исфинансира.
„Власт посебно не воли сатиричаре и сатира жилаво одолева, али је на коленима, преноси се углавном усмено, на фестивалима на којима аутори читају своје афоризме и рецитују песме. Цео један серијал мојих песама су оде са бројевима, наравно сви једноцифрени посвећени су броју један, владару наших судбина, али мислим да не би био задовољан њиховим садржајем“ – каже Симонида Бањеглав, најављујући, после вишегодишње паузе амбициознију и богатију збирку поезије која ће се, наравно, бавити свим оним што нам се догађа. „Смисао писања данас је ангажовање, а уметник смета власти на исти начин на који су то чинили извргавајући их руглу Нушић, Домановић или Петар Кочић. Познате су нам и њихове судбине, био је то рат своје врсте. Политичаре смо заборавили, писце, ипак, памтимо“ – каже Симонида.
